Zašto su koreni Vlaha u Srbiji a ne u nekoj od inferiornih istorijskih tvorevina

Зашто је Мезија наша матица
Зашто је Византија наша матица
Зашто су корени Влаха у Србији и данас

Мезија је у историји позната као земља у којој су живели Мези. Значење имена њеног крије се у грчкој речи „мезос“ односно влашкој речи „мјез“ што означава средишњи део нечега: „мјезăнуаптје“ – поноћ, „мњез дје пйње“ – средина хлеба. Сама чињеница што је прихваћена одредница имена државе из грчког језика говори о великој блискости, сарадњи и мноштву заједничких именитеља како у терминолошком, тако и у графолошком и семантичком смислу многих назива у различитим сферама битисања. У складу с тим и сам назив има потврду
у географском положају Мезије која је обухватала низијско средиште међу планинским венцима од Дрине до Црног Мора и од Саве – Дунава до Шар планине на југу и планине Балкан на југоистоку.
Народ Мези су били трачко племе и о њиховом језику сем назива не знамо појединости.
Покорени су од римског императора Марка Краса 29. г. пре нове ере и са лакоћом су прихватили језик романа „романеште“ што даје за право истраживачима који су сматрали да је језик Трачана умногоме био сличан вулгаролатинском говору што сведочи о интензивним везама Меза и осталих римских провинција на Балкану.
По освајању Мезије, Крас је претвара у римску провинцију која се простирала на данашњој територији уже Србије. Даљи напредак ова провинција доживљава у време цара Тиберија када се проширује на простор данашње Србије и север данашње Бугарске све до ушћа у Црно Море а на југу се простире до планине Балкан. Под владавином цара Домицијана Мезија је подељена на Моезиа Супериор (Горња Мезија) и Моезиа Инфериор (Доња Мезија)...
Овај текст илуструје јасно да је на делу територије Балканског полуострва у суседству а касније и на делу територије Трачана била оформљена држава пре римских освајања и да ће је Рим само оснажити као темељ за сва даља ширења на истоку северу и југу.
Сасвим јасно у исто време оцртава на ком тлу је «које колективно име» која појединачна имена из пописа свих народа «Старог Света» и «Старог Века» обухватало у оквиру свог корпуса, а која су имена остала била ван тога корпуса.
Прилажем попис Палео-балканских народа пре римских освајања:
Македонци, Илири, Дарданци, Далмати, Панонци, Бреуци, Ардиеји, Десидијати, Јаподи, Доклеати, Даорси, Пенести, Албани, Партини, Тауланти, Дасарети, Трачани, Ордисци, Мези, Трибали, Беси, Агатирзи, Дачани, Гети, Пеонци, Либурни, Венети, Месали, Јалиги.
Ако се има у виду да су поједини народи имали веома моћне империје које су на простору оформљења одиграле значајну улогу у време свог успона и процвата, како у привредном тако и у политичком погледу, и, са друге стране
мале народе који нису створили своју државну институцију као објединитеља свеукупног развоја и опстанка чак ни властитог националног имена у дефинисаним границама, док о првој групацији можемо са сигурношћу да
одређено говоримо о локацији коју су покривали, о осталима ништа поуздано не можемо да кажемо. Наравно, померањем граница држава, нужно је долазило до потпадања неких мањих народних групација под власт и свеукупан утицај већинског народа тако да су временом сви ти народи нестајали а настајали су нови већи корпуси које је обједињавало јединствено име.
У нашем случају, наша рана држава Мезија, и поред огромне улоге коју је остварила у току освајања, конституисања, колонизовања, романизције, и очувања Дакије током монголских освајања – нестаје заједно са провинцијама западно од Дрине па све до Јадранског мора стварајући нови квалитет «Романиа»
или «Византија».
Сви каснији радови би морали да садрже ове непобитне чињенице. Занемаривање улоге и самог постојања Мезије, од чијег становништва се ствара војна сила која ће пробити магистралу кроз стеновити подунавски масив и у два рата под Трајаном освојити целу Дечебалову Дакију. Мезија у наредним вековима управља колонизацијом Дакије и њеном романизацијом која веома споро напредује јер за разлику од Меза Дачани нису имали развијену комуникацију са јужним суседима, а сигурно и умногоме другачији језик. Занемаривањем чињенице да говорни језик Дачана настаје на темељу говора Меза, који су 140 година раније романизовани (уз помоћ нашег говора)
и који преко своје администрације романизују Дакију (врло густо је насељавајући већ романизованим становништвом), избегавањем истине постанка Аурелијанове Дакије у недрима Мезије (без које данас нити би било Румуније ни румунског језика) можемо себи само да дозволимо мало слободе и претпоставимо којим би се језиком говорило у прекодунавским областима после најезде Хуна да као Мађарска територија није имала заштиту Мезије.
Наравно, испустили смо Влахе из терминолошког контекста. За сада је довољно знати да без приче о Мезији као колевци Аурелијанове Дакије не би било касније ни прекодунавске Влашке а ни прекодунавских Влаха већ само Влаха на Балкану као аутохтоног народа «Валахије»(Византије) створене једним делом од саме Мезије. Сваком би требало да буде јасно да су корени рода нашега овде а да је све друго само декор који је променљив и у стварности само свеукупна миграција која квалитете даје тек као вишевековну резултанту уколико сакупи довољно елемената који је одређују. Доказ су све новије теорије модерних
(много)националних држава на којима исте и почивају. Истини за вољу опет ништа ново у односу на процесе који су се од давнина одвијали.