Концепт достигнутих сагласности и приближених гледишта НВО, политичких странака, и заинтересованих интелектуалаца, заговорника аутентичности Влаха, унутар влашке националне заједнице

Кратак резиме затечених, неповољних услова за развој влашке националне заједнице



Влашка заједница није била у равноправној позицији као друге мањинске заједнице које су имале стечена права и вековно развијану мањинску традицију у нашој земљи. (Форум Влаха илуструје подацима да је 1961. пописано 1339 Влаха, 1991. 17 000 да би 2002. број Влаха нарастао на 40054.)

Влашка заједница која је представљала 7,47 % становништва у време стварања Србије, у то време, као и пре тога времена је била аутохтони и конститутивни народ у Источној Србији, што је кроз историју и доказала. (В. Карић: „Србија, опис земље, народа и државе, Београд, 1887. 92. стр.)

Године 1878., одлуком Берлинског конгреса је назив влашког народа промењен у Румун чиме је Власима промењен статус државотворног народа у мањински народ и тако припојени румунској националној мањини. Највећи део Влаха се због тога све више пописује као „Србин“, похађа школе на српском језику и богослужење на српском језику. Једино што задржава до данашњих дана је свест о националном припадању, језик, традиција, музика и култура.

Не прихватањем румунског језика у образовању и информисању на румунском језику, који су у оквиру мањинских садржаја нуђени влашкој заједници после 2. св. рата, не прихватањем Румуније као матице, не постизањем ни политичке воље (ни климе) да се Власи по стандардима категоришу као аутохтона национална мањина, сврстани су на маргине мањинског система и категорисани као етничка група све до стварања демократске климе у друштву крајем деведесетих година.



Резултати пописа 2002. први пут обезбеђују право слободног изјашњавања воље грађана што влашку заједницу квалификује „националном мањином“.
Додатне активности влашких удружења и странака и њихова међусобна сучељавања стварају нове вредности раста и стабилизовања влашке националне заједнице, а упоредо с тим видан је и рад на успостављању језика њеног бољег споразумевања, повезивања, и имплементација тог језика у виталне влашке институције зарад њеног адекватног удела у друштву. У складу са законским решењима је и влашка национална заједница себи обезбедила равноправан третман да у Републици Србији посредством Националног савета влашке националне мањине почне да брине о својим правима и остваривању својих потреба уз помоћ својих НВО, политичких партија и истакнути појединаца из својих редова.)

Власи, мањинска заједница са историјским, културним, језичким, обичајним и религијским утемељењем на Балкану.

Власи се под именом “Влах” изјашњавају у двојаком смислу:
1. Власи аутохтоног порекла- посебности у језику 
- културолошком погледу 
- обичајном и фолклорном изразу 
- историјски и етногенетски развој
- геополитичком окружењу

2. Власи који исказују своје румунско  порекло 
3. Власи који себе сматрају Србима

Власи се као мањинска заједница у Србији под тим именом изјашњавају двојако, Власима аутохтоног порекла са ширег Балканског простора, посебности у језичком и културолошком смислу, препознатљивог обичајног и фолклорног израза, специфичност историјског развоја, раличитог етногенетског прожинања, различитог окружења у геополитичком смислу. Други вид изјашњавања влашког живља је „Влах“ са значењем Румун (Влах-Румун, Румуно – Влах, Влах = Румун). Постоје, наравно, и они који себе сматрају Србима, или представницима неких других народа. Разлике таквог изражавања Власи темеље на основама:
- осећања припадности, националног опредељења,
- лингвистичких и историјских сазнања,
- верског осећања и опредељења, и с тим у вези траже адекватна решења у оквирима загарантованих мањинских права и слобода.



1. Власи, који говоре влашким матерњим језиком, којима је матица у историјском и географском одређењу била на Балканском полуострву, где су им преци романизовани, и који су на Балкану имали и своје матичне државе: Мезију са седиштем у Виминациуму, и Византију са седиштем у Константинополису. У савременом одређењу је Власима матица у Балканским земљама које су настале на темељима Римског царства. Стога, Власи у овом времену где год живе и распознају себе у одређеном спецификуму имају право да се тако и одреде. Највећи удео у погледу традиционалног и културног испољавања, специфичности веровања, обичајног, културног и музичког наслеђа, у Источној Србији припада Власима У богослужбеном, традиционалном опредељењу и обичајном смислу је највећи део Влаха православан и опредељен канону СПЦ.


2. Власи који заговарају румунски језик као матерњи, својом матицом сматрају Румунију, у оквиру верских изјашњавања и у обичајном смислу у новије време се приклањају канону РПЦ.



3. Власи који су се изјаснили Србима алтерофонима (матерњи језик влашки), а у свему другом као и прво наведени, током времена су делимично асимиловани. Задржали су део фолклорних карактеристика уз језик и музику. Ову категорију Влаха форсира и истиче као пример асимилације скупина индексирана „под 2“, а који се по њиховој пропаганди може спасити једино румунизацијом. Наводно ће, једино у том случају остати Власима. Ту, додуше и скупина „3“ разлоге за приклањање Србима кроз историју приказује као сигурну одбрану од румунизације.



Првој категорији Влаха припадају они који су ту од памтивека, и који су настављачи живота својих предака кроз све историјске и политичке вртлоге часно бранећи родну груду, са свима онима који су у истој намери остајали и који се кроз потомке своје неће селити до судњег дана (што је начелник Алимпић још давно пророчки и рекао приликом напуштања Неготинске Крајине, у свом опроштајном говору на радујевачком пристаништу). Ти Власи са свим другим народима који су у међувремену дошли и остали чине историју која се наставља и национални корпус који наставља да живи своје посебности и своје различитости кроз своје давно зачете родовске корене са којима се и исељавао, досељавао и нове заједнице заснивао. Они имају сасвим јасне и принципијелне разлоге да то и остану изабирајући по својој вољи језик, мењајући у складу са својим потребама обичаје и све оно што им живот чини. Власи су поносни на то што су говорници најмање два матерња језика. Поготову што су селећи се за послом по свету сви научили по још један светски језик. Зато можда и нема претераног расположења да се савлада и иначе близак, али довољно стран – румунски језик. О томе Матица Влаха ради посебне упитнике на основу којих ће резултати дати добро утемељене закључке.


Друга скупина је једним делом слична са другом по томе што су заговорници тих посебности променили „етнички пол“ путем блиског односа са суседима, брачних веза, образовањем на страном (румунском) језику. Бавећи се политиком, идеолошким радом, заслужили су одређене привилегије током радног стажа у корист друштава, асоцијација и других организација. Они тврде да им је матична земља Румунија, матерњи језик румунски, традиција румунска, култура румунска. Имају сличност и са Власима побројаним у првој категорији: рођени су као Власи, крштени у српским црквама, говорили су влашки, ишли су у исте школе са Власима, једно време лутали по српским странкама почев од левих до десних и наједном су пронашли себе настављајући да живе и даље међу Власима и Србима. Иако најмалобројнији, у нашој средини, најжешће се оглашавају као обесправљени чланови заједнице вршећи притисак на институције и медије и пребацујући кривицу свог неуспеха на све друге. Истина је да су са Власима прве скупине најсличнији по томе што су подједнако лоше разумевали румунски од чега се данас у Румунији бране да нису учили у школи свој матерњи језик а у Србији се бране да не могу да се довољно добро изразе зато што им српски језик није матерњи. Од чега је истина само та да нису учили влашки језик као матерњи, јер румунски им као матерњи до 12 године, када се иначе успоставља кроз вегетативни систем, није постојао у блиском окружењу. Отуд њихова тенденција да влашки језик као посебност одбаце називајући га само идиомом, у бољем случају дијалектом. Што ће Матица Влаха доказати завршетком одговарајућих лингвистичких пројеката.





Трећу целину чине, сасвим извесно, Власи који су, преласком у градове, студирањем на другом матерњем, српском језику или одласком у иностранство, прекинули везе са родним крајем и кроз две до три генерације су већ на добром путу да се асимилују са другим културама и народима. Неки су задржали језик и трагове сећања на специфичности традиције, музике и културе завичаја. Неки су се трајно одселили прекинувши све везе са матицом стварајући себи и својим потомцима ново животно окружење. Један део њих није отишао предалеко у отуђењу од влашке заједнице и у овим временима су спремни да помогну наше пројекте и да учествују у свему ономе што значи добробит за влашку националну заједницу..




То што у овом времену додатно подгрева политичке тензије је нарушавање канонског устројства СПЦ од стране РПЦ.

Препустићемо део суштинског питања сестринским црквама а ми ћемо се осврнути на приземни и нама најбитнији део.
Одређена промена у религијском животу нације није само канонско питање црквених власти. То питање је осетљиво и по томе што се свеприсутни обичајни садржај једног народа одвија кроз периодику прописану и у вековној вези са црквеним празничним календаром. Као и сви други народи, Власи су стицајем околноси током минулих векова своју обичајност везали за календарску периодику Српске православне цркве будући да је препознају као своју тековину, проистеклу из Константинопољске Цркве. Није питање да ли се у свом расуђивању постављамо као верници или не, али остаје чињеницом да се канонска правила „цркве домаћина“ морају кроз одговарајућу процедуру од почетка до краја испоштовати.




На основама доступних научних сазнања Власи такође налазе основу за заузета опредељења.

Историјска је чињеница да је романски говор «романеште» настао од вулгаролатинског балканског латинитета којег су користили балкански народи Трачани, Илири, Келти (Абри, Албани, Амантини, Андизети, Ардијани, Ардијејци, Атитани, Аутаријати, Бреуци, Глиндиони, Граби, Далмати, Даорси, Дасарети, Дезитијати, Деремисти, Дерентини, Деури, Диндари, Дитиони, Доклеати, Енхелејци, Колатијани, Лабеати, Мезеји (Мези), Мелокумани, Молоси (Морлоци), Наранси, Осеријати, Партини, Пелигни, Пенести, Пеонци, Пикенти, Пирусти, Плереји, Педикули, Салентини, Сардеати (Сардети, Сардити), Селетани, Сесарети, Скиртони, Тауланти, Хаонци, Хепидонци… С обзиром да је и грчки језик био знатно распрострањен, већина народа на Балкану је и у том периоду била билингвална. Тако оформљен језик од другог до шестог века (после Хуна), говор старих балканских Влаха, бива ширен и прихватан на читавом романизованом простору, а такође и од ондашње Дакије. Тај тада јединствени језик се и даље мењао кретањем и умножавањем народа преко свих, још тада, границама омеђених простора новостворених држава. Дакле многоструко шире и од данашњег румунског простора и покренут и вођен са византијског простора где је Рим развио моћну управу која ће у облику Византије трајати и по распаду Западног Царства. Према томе, влашки језик не може бити дијалектом румунског књижевног језика већ једним делом основа, прајезик из кога је румунски језик настао. Самим настајањем румунског језика, влашки језик се с њим није стопио ни нестао, такође није ни једну једину „новостворену“ румунску реч примио у своје ткиво, што јасно говори да су влашки и румунски језик два језика једног лингвалног корпуса са изразитим особеностима.


Да не би смо остали дужни истини о Власима и влашком насупрот тенденцијама стварања бајковитих историја Румуна и румунског у историјском погледу прилажемо следећи одломкe и прилоге:


„Julius Caesar was convinced that the Volcae had originally been settled north-east of the Rhine, in what is now western and central Germany in the basin of the Weser River, for he mentioned the Volcae Tectosages as a Gaulish tribe which still remained in western Germany in his day (Gallic War 6.24):[2]
"And there was formerly a time when the Gauls excelled the Germans in prowess, and waged war on them offensively, and, on account of the great number of their people and the insufficiency of their land, sent colonies over the Rhine."
"Accordingly, the Volcae Tectosages, seized on those parts of Germany which are the most fruitful [and lie] around the Hercynian forest, (which, I perceive, was known by report to Eratosthenes and some other Greeks, and which they call Orcynia), and settled there. Which nation to this time retains its position in those settlements, and has a very high character for justice and military merit; now also they continue in the same scarcity, indigence, hardihood, as the Germans, and use the same food and dress; but their proximity to the Province and knowledge of commodities from countries beyond the sea supplies to the Gauls many things tending to luxury as well as civilization. Accustomed by degrees to be overmatched and worsted in many engagements, they do not now even compare themselves to the Germans in prowess."
Caesar related a tradition associating the Celtic tribe of the Volcae to the vast Hercynian forest, though they were more probably to be located in the eastern range of theMittelgebirge; yet, Volcae of his time were settled in Moravia, east of the Boii. Their apparent movement may indicate that the Volcae were newcomers to the region. Caesar's remark about the wealth of this region may have referred not only to agriculture but also to the mineral deposits there, while the renown attributed to the Volcae "in peace and in war" resulted from their metallurgical skills and the quality of their weapons, both attracting the attention of their northern neighbors.[3] Together with the Boii in the upper basin of the Elbe river to the west and the Cotini in Slovakia to the east, this area of Celtic settlement in oppida led to the exploitation of natural resources on a grand scale and the concentration of skilled craftsmen under the patronage of strong and wealthy chieftains. This culture flourished from the mid second to the mid-first century BCE, until it buckled under the combined pressure of the Germans from the North and the Dacians from the East.
Allowance must be made for Julius Caesar's usual equation of primitive poverty with admirable hardihood and military prowess and his connection of luxurious imports and the proximity of "civilization", meaning his own, with softness and decadence. In fact, long-established trading connections furnished Gaulish elites with Baltic amber and Greek and Etruscan wares.
Caesar took it as a given that the Celts in the Hercynian Forest were emigrant settlers from Gaul who had "seized" the land, but modern archeology identifies the region as part of the La Tène homeland. As Henry Howarth noted a century ago,[4] "The Tectosages reported by Caesar as still being around the Hercynian forest were in fact living in the old homes of their race, whence a portion of them set out on their great expedition against Greece, and eventually settled in Galatia, in Asia Minor, where one of the tribes was called Tectosages."

Дакле, Власи и Румуни нису ни изблиза једно у изворном историјском виђењу.

Јулије Цезар је био убеђен да су се Волкае првобитно били населили североисточно од Рајне, где је сада западна и централна Немачка, у сливу реке Везер, јер он је поменуо галско племе Волкае Тектосагес које је и даље остало у деловима данашње западне Немачке, (из нашег времена). (галски рат 6.24) : [2]
"И у ранија времена су се Гали истицали над Германима у јунаштву, ратовали су против њих офанзивно, а све због великог броја свог људства и потреба за колонијама преко Рајне".
"Сходно томе, Волкае Тектосагес (из рајнског басена), заузевши простор преко пута Германа који је обухватао најплоднију земљу око Херциниан шуме, ( који бејаше познат по извештају Ератостена и неких других Грка, а које они називају Орциниа) , и настанио се народ који је задржао своју позицију у тим насељима, и који је веома карактеран за правду и војне врлине; Они сада настављају да ту живе у оскудици, немаштини, једнако смело као Германи, и користите исте намирнице и одећу, али је њихова процена провинције и познавање робе произведене у земаљама ван морских путева допремана код Гала као роба која је имала тенденцију луксуза. Навикаван постепено да се буду ненадмашни у многим ангажманима са чешљаном вуном. Данас не чинећи ништа, сем поредећи себе са Германима у јунаштву. "
Цезар надмашује традицију окупљања келтског племена Волкае у огромној шуми Херциниан, иако је било више вероватно да се то организовало у источном опсегу „Миттелгебирге“ (средњег планинског масива), ипак, Волкае свог времена били насељени у Моравској, источно од Волова. То очигледно њихово кретање може Волкае сврстати као придошлице у региону. Цезарове примедбе о богатству овог региона можда поручују да овај регион није само богат од пољопривреде, него и од минералних сировина, а познати приписују Волкае "у миру и рату", резултирала њиховиим познавањем металургије, вештином и квалитетом израде свог наоружања, како привлачењем пажње својих северних суседа . [3] Крчећи шуме воловима у горњем сливу реке Елбе на западу и Котен у Словачкој на истоку стварали су пространа подручја, ово подручје келтског насеља у облику опидиума заснованог на експлоатацији природних ресурса на великој површини и концентрација квалификованих занатлија под управом јаког и богатог старешине. Ова култура је цветала од средине другог до средине првог века пне, док се свезао појас под комбинованим притиском Германа са севера и Дачана са Истока.
Исправка мора бити направљена у уобичајеној примитивној једначини Јулија Цезара у којој је с једне стране сиромаштво задивљујуће храбрости и јунаштва војне силе и са друге стране његове луксузних увоза и близина „цивилизације“, што би било равно лаганој декаденцији. У ствари, трајно успостављене трговинске везе са балтичким ћилибаром галска елита и помодни део света у тражњи галске, грчке и етрурске робе је био добро повезан.
Цезар је прихватио Келте с обзиром на то да су у Херциниан шуми били су имигранти досељеници из Галије који су "запленили" земљу, али модерна археологија идентификује регион као део Ла Тене домовине. Као што је Хенри Ховарт приметио пре века, [4] " Тектосагес су дали до знања Цезару, како су живели око Херциниан шуме, у ствари, живе у старим кућама које су изградили сами, одакле је део њих кренуо на своје велике експедиције против Грчке, и на крају настанили у Галатији, у Малој Азији, где је један од племена зове Тектосагес... "

Приручни, брзи превод с енглеског за потребе разумевања: Ч. Радукановић /Понудите боља решења./

У осамдесет књига историје Рима ни помена о Румунима које поједини „писци“ историја помињу у својим делима.

Istorija Rima u 80 knjiga
I
Primordia Romae Aeneas Lavinium et Albam Longam. Romulus fundat Romam. Numae.
II
Regnorum Tullus Hostilius Ancus Marcius, Tarquinius Priscus, Servius Tullius, Tarquinius Superbus. Brutus de Lucretiae stupro, et Tarquinios exactos.
III
Brutus Valerius Publicola et initium publicae. (Valde mutilatam)
IV
Porsenna fit Romae socium. Gravis dissensio inter patres et plebem, plerumque super debitis, minatur Romae superessendam. Dictaturae conditio. Auentinum secessionem plebis. Tribuni plebis primum.
V
Bellum cum Vulscis. Coriolanus insidias Roma salvi matrem suam. Patres ac plebem certamen intestina et bella per luxuriam unius Etruscis Aequos et Sabinos. Leges duodecim tabularum.
VI
Tribunus et censorium officia constarent. Bellum Etruscum cum Veienti. Dictator Camillus triumphat. Description Romani triumpho. Bellum cum Faliscorum.
VII
Bellum cum Gallorum. Capitolium obsidebat Samariam. M. Capitolinus attentat accipere potentia: ipse diminuenda et occidi. Camillus dictator pro pluribus terminis. Fabula Lacus Curtius. Bellum cum Latinis. Asperitas Manlius Torquatus.
VIII
Bella cum Samnites et cum Capua. Tollitur debita tribuni plebis.
IX
Tarentino bello Pyrrhi regis Epirotarum: In primo gradu sunt bona.
X
Vincere Tarentinae Pyrrhus. Volsiniis Romanorum conatus interveniendi in interiori parte nobilium.
XI
Primum bellum Punicum, maxime in Siciliam insulasque pugnavit. Duillio aedificat Roma prima classis. Virtus et honestas regulus Carthaginiensesque obses.
XII
Victor primo Punico bello Romani. BELLA GALLICA, Faliscos Liguribus Corsica et Sardinia. Roma intervenit in Greek negotiis.
XIII
Belli Punici secundi ortum: Saguntini in Hispania Carthaginienses Galli sese coniungant petere.
XIV
Secundi belli Punici: adversarumque. Fabius Maximus, dictator crearetur, ratio passiva, ut volet conteret hostem cunctator unde et nomen accipit (CESSATOR).
XV
Bello Punico secundo, quae Cannensi calamitate. Romanis feliciter obsidere Syracusas. Mortem Archimedes. Roma expugnationesque Capua: a conversio-puncto.
XVI
Secundi belli Punici: Scipionis prospera bella in Hispania.
XVII
Argen Scipio Masinissa recipit socium, aquilo Africa bellum in Africam una ferant. Carthaginiensibus victus est.
XVIII
Secundum Punicum bellum cum Philippo rege Macedonum. Carthaginienses resuscites Gallis Roma alter ab latere. Proelium Cynoscephalae. Philippus victus est. Cato: eius mile in legibus sumptuariis, eius coutuntur Hispania.
XIX
Roma fit ulterius involventur in Graecia. Cum Antiocho bellum. Mortem Hannibal, exul in Bithynia.
XX
Bellum contra Perseo essent. Coutuntur Rhodum, Cappadocia, Ægypti. Bello gerendo contra Dalmatiam.
XXI
Tertium Punicum bellum. Bellum contra Corinthi. Finis totius et victoriam Romanis. Carthaginem et Corinthum corrumpetur.
XXII XXIX
(Valde mutilatam) Wars in Hispania: rebellione Viriathus. In concionibus Ti. In Bacchanalia scandalum. Bellorum contra Cimbris et Marsos.
XXX XXXV
(Valde mutilatam) Mithridaticum Wars. Bello Civili Marius et Cinna et proscriptiones.
XXXVI
Bellum Mithridaticum et Armenios militias. Pompeius praedonum praeponeretis.
XXXVII
Pompei Magni implenda Mithridatico, habe bellum Asiaticum Hiberis adiunctio Syria et Foenice. Primo Triumviratus (Crassus, Caesar, et Pompeius).
XXXVIII
Julius Caesar primum consulatus. Exilium Cicero. Caesare contra Helvetiorum.
XXXIX
Gallici belli continuatus. Caesar Cruces in Brittaniam. Ptolemaeus expulsus Aegypto restituit.
XL
Gallici belli continuatus. Caesar Cruces in Britanniam denuo. It Crassus bellum Parthis victus occiditur. Clodium et Milonis. Abruptionis inter Caesaris et Pompeii initio.
XLI
Caesar occurrat Rubico: civile bellum. Caesaris in Hispania bellum. Caesarem in Macedonia Dyrrachium proelio, acie Pharsalica victus in Pompeii.
XLII
Pompeius fugit in Aegyptum et moritur ibi. Caesar in Aegypto. Honores decrevere ad Caesarem in Roma. Caesar, et Cleopatra.
XLIII
Caesar cladibus Scipio et vincit Numidiae. Suicidium de Catone Uticensi. Caesaris triumphos in Urbe celebrabatur. Ground fracti pro Forum of Caesar. Calendarium Iulianum reform. Caesar cladibus Cn in Hispania.
XLIV
Caesar: personalitatem cultum ducit neci eius. Funere rapta sui.
XLV
Characterem Julius Caesar fratris filius et heres Octaviano. Secundo Triumviratus (Octaviani, Antonius, Lepidus). Abruptionis inter Octavianus Augustus et Antonium. Cicero contra Antonium.
XLVI
Octaviano Antonium superat Mutinae parta erat. Tertio Triumviratus (Octaviani, Antonius, Lepidus iterum).
XLVII
Proscriptiones sub Tertio Triumviratus. Bellum Philippi Brutus Crassum vicit.
XLVIII
More implexa necessitudines sub Tertio Triumviratus. Octauianus et Antonius facere ineantur conventiones cum Sextus Pompeius vertite super eum et vincere.
XLIX
Octaviano cladibus Sextus Pompeius et purgat Lepido. Bellum adversus Parthos vicit quam Antonius. Octaviano vincit Pannonia. Roma acquirit Mauretaniam.
L
Toque duobus tantum relictus, mutua Octavianus Antoniusque, victi haec summa Actiacum bellum.
LI
Cleopatrae et Antonii. Suicidium de Antonio. Octaviano vincit Ægypti. Octaviano celebrat triumphos in Roma. M. Crassus vincit Moesico celeraret.
LII
Octaviano praeparat fieri solus imperium Romae.
LIII
Octavii, ad scietur postea sicut Augustus, publice fit solus regnabat Roma: initium imperialis period. Organizatio provincialis administrationis. Munus Augusti amicus Agrippae temeraverat. Major adipiscing elit Romae templum Apollinis in Palatio dedicatum et Saepta, Pantheon, basilicam Neptuni, de thermis Agrippae. Bella in Zephyrus Hispania et Arabia. Galatia cadit ad Romanos.
LIV
Augustus pergit consolidant virtutis eius. Raetia porrigit imperii Romani, Noricum, Alpium maritimarum et Teutonicum.
LV
Mortem Drusi. Septum dedicationem Liviae Agrippae campo in Diribitorium, ad Martis locauerunt. Tiberius refugit, Rhodius. L. et C. Caesarem Augustum haeredem naturalem et moriuntur. Influxui Augusti uxor Livia. Institutione calonibus custodes (vigiles).
LVI
Quo confirmat populum qui incrementum praemiis Augusti liberis, qui minus et qui non nubunt poenam. Tribus legionibus perdidit in Germaniae clades Varus. Porticus Livia dedicavit aedem Concordiae. Mortem Augusti funere.
LVII
Tiberius fit imperator. Moribus. Cappadocia fit Romanus est. Mortes Drusus et Germanicus Caesar.
LVIII
Et recedant Seiani clientes. Tiberius consolidat continuando potentia obstante rebellassent et scandala in familia eius.
LIX
Gaius Caesar fit imperator; universaliter notus ut Caligula. Suis excessibus.
LX
Claudius fit imperator et improuise euenire debet, magis, quam boni principis. Britannia victis.
LXI
Claudii regnant, continuatae. Claudius moritur, veneno ab uxore Agrippinae defensa erat. Nero fit imperator. Influxui imperialis libertini.
LXII
Agrippina gets eam comeuppance: Neronem huic mater, iuguletur. In Britannia, defectione Boudicca (Buduica in textu). Magni Ignis Romae. Domitius Corbulo vincit Armeniam. Neronis tutor Seneca machinatio evertam illum, sed inventa est coniuratio foras et Seneca cogitur mortem sibi consciscerent. Neronis excessibus et gratiosa praetentionibus.
LXIII
Neronis, continued: rebellio Vindicis, in Gallia, defectionem Iudaeorum deposuísti a Vespasiano. Nero subversa est et occiditur. Brevis regnat Galbae et Othone.
LXIV
Hos sub Vitellio civili consumitur.
LXV
Vespasianus fit imperator. Tito filio expugnationesque Jerusalem et destruit templum. Vespasianus subiugetur Ægypti. Aedificatum templum Iouis Capitolini post exustionem.
LXVI
Morte Vespasiani imperatoris Titi fit duobus annis. Eruptionem Vesuvius sepelissent Pompeii. Maior ignis in Roma. Titus characterem.
LXVII
Regno ac character Domitiani, notorie paranoid ac immanes.
LXVIII
Hos sub Nerva, Trajano regnante iam tunc qui probus probatur (ut ceteri Dio). Dacus Wars finem in subjugatio Dacia. Modestius prospera bella in Armeniam et Parthos existeret. Maior terraemotus in Antiochiam. Ab infelici obsidione Hatra. Traianus moritur incertae causis.
LXIX
Traiani adoptivam filius Hadrianus succedit in thronum. Illius mores et utilitates. Antinous. Finalis defectionem Iudaeorum et destructionem in Judaeam. Hadriani protracta ultima valitudine et mortis.
LXX
Sub Antonino Pio. (Valde mutilatam)
LXXI
Marcus Aurelius fit imperator. Bellum contra Vologaesus in Armenia. Romanus pons structurae facendum. (Valde mutilatam)
LXXII
Bellorum contra Marcomans et Iazyges. Defectionem Cassius in Syria desinit in Cassi mortem. Antoninus Verus Aureli.
LXXIII
Sub Marco Aurelio filius COMMODUS: fama excessus. Hic quoque historicos conueniat,: ignaviae, narcissism, luxuria, crudelitas. Eius gladiatorium praetentionibus. Necis.
LXXIV
Hos regnum Pertinaci moribus. Necis. Imperium auctioned off per ex praetorio ad dives valde et viri stulti: Didius Iulianus regni eius, etiam breviori sermone, et necis.
LXXV
Septimius Severus pugnat ad regnum. Moribus. Ponit praecipiebam tumultum propter Pescennius Niger. Prosperum obsidione Byzantii.
LXXVI
Severus cladibus adhuc alia captatrix ad solium: Albinum. Bellum in Caledonia, et secundus obsidione Hatra in Mesopotamia: nec maxime prosperitas. Vi Plautianus praefectus urbis.
LXXVII
Eruptio Vesuvius. Ruinam Plautianus. Latronem BULLA exterreat et central Italia. Severus stipendiis personaliter Caledonia et moritur, ad Eburacum in Cisalpina Britanniam.
LXXVIII
Caracalla imperator, crudelitatem morum bello Alexandrino exitium.
LXXIX
Caracalla scriptor expeditione Parthica, quibus temporibus Macrinus rebellassent, occidit Caracalla, et captet potentia. Macrinus imperitante versaretur cum civile bellum. Victus est a Syro quodam familiae ut, ponit unum de pulli eius sodalium ex solio: Heliogabalus.
LXXX
Heliogabalus (Heliogabalus): illius mores et excessibus, plerumque sexualem. Victus est et occisus et fugit Alexander Severus sedem.





Чешка књига о влашком праву
др. Петар Скок

… Аутор спомиње на стр. 6.-9. ријеч Влах и као ознаку припадника православне цркве код Хрвата. Не донаша свога мишљења, како је дошло на први мах веома чудне деноминације, него му се чини, да ваља прихватити, маџарскога учењака Ретхи-а, који је такође изнио једну теорију о постанку румуњскога народа. С правом би аутор могао забацити Ретхијево мишљење. Ретхи наиме мније овако:
Будући да су се Бизантинци сами назвали Романи, а Славени су Романе уопће звали према њемачком узору Власима, онда су тај израз ради сличности пренели и на Бизантинце и на све, који су исте вере. Но, аутор на стр. 8. одмах исправно истиче да су Влах и Грк у конфесионалном погледу постали синоними далеко касније, него што мисли Ретхи, који ово хоће да потврди на основу папинске листине из г. 1202.-4. Ови синоними потјечу истом из добе турске окупације, како ће се ниже видјети из онога времена, када сe на идентификацију Романос = Власи не може ни помишљати. Тумачење Ретхијево је један анахронизам.
Ова је чудна деноминација дала повода великој конфузији. Тражили су се Румуњи и ондје, где их нема и не може бити.



Могу ли се у историјском и језичком смислу поставити јасне границе између терминолошког значења, односно, појмовног одређења влашког и румунског језика и бића?

„ Zajedničke imenice, pridevi, brojevi, glagoli sa pridodatim neakcentovanim sufiksima u pojmovnim kontekstima derivata
koji u jednini zadržavaju neakcentovane sufikse


Zajednička imenica + sufiks → unutrašnji / spoljašnji ≡ objašnjenje
određenog oblika značenski manifestujući
množine sadržaji segment

văndalji + je (ja) → văndăljije (ja) ≡ Pojedinosti koje iznutra čine sadržaj vandalstva.
văndalji + mje (mja) → văndăljimje (mja) ≡ Spoljašnji segmenti, mesta na kojima postoje tragovi koji oslikavaju vandalisanje.
njepocî + je (ja) → njepocîje (ja) ≡ Unutrašnji odnos i prirodna veza koja čini pojam.
njepocî + mje (mja) → njepocîmje (mja) ≡ Spoljašnja manifestacija čina nepotizam u vezi konkretnog slučaja i mesta.
krojitorji + je (ja) → kroitorije (ja) ≡ Prepoznata unutrašnjost u kojoj se obavlja određeni zanat,
krojitorji + mje (mja) → kroitorimje (mja) ≡ Sve pojedinosti koje čine bit krojačkog zanata.
ortači + je (ja) → ortăčije (ja) ≡ Unutrašnje veze, odnosi, funkcije i relacije društva.
ortači + mje (mja) → ortăčimje (mja) ≡ Pojedinosti koje izdvajaju konkretni ortakluk.
uručunji + je (ja) → uručunjije (ja) ≡ Unutrašnji sadržaj osmišljen i utkan u obredni segment.
uručunji + mje → uručunjimje (mja) ≡ Manifestacija zlodela na pojedinom primeru.
sărači + je (ja) → sărăčije (ja) ≡ Stanje iznutra izazvano materijalnom oskudicom.
sărači + mje → sărăčimje (mja) ≡ Spoljni znaci koji upućuju na oskudicu u nekom regionu ili slučaju.
vrjenječi + je (ja) → vrjenječije (ja) ≡ Unutrašnji činioci koji oformljuju podrazumevanu vrlinu.
vrjenječi + mje → vrjenječimje ≡ Spoljašnji konkretni oblik manifestacije vrednoće.
adînči + je → adînčije ≡
adînči + mje → adînčimje ≡
unji + je (ja) → unjije ≡
unji + mje → unjimje ≡
(în)bogacî + je (ja) → (în)bogăcîje (ja) ≡
bogacî + mje → (în)bogăcîmje ≡

Šta zaključujemo posmatranjem derivata zajedničkih imenica, prideva i glagolskih osnova u vlaškom jeziku?



Влашки језик је битно другачији од онога што желе приказати протагонисти увођења румунског књижевног језика у школе и институције за Влахе. Власи који су до наших дана били свесни својих потреба и држали до коришћења свог језика без иједног института и институција, могу да дају допринос ревитализацији влашког језика пошто је лексичка основа у врло добром стању. Од те основе уколико се жели, може се изградити савремени влашки језик. Назив тог језика није несрећан неологизам, као што би неки међу нама хтели да представе, већ изворни термин који постоји као паралелан термин у свим језицима. Друга је прича назив румунског језика и назив румунског народа, неологизмом из 19. века „Român“, врло детаљно Василе Арвинте у свом делу „Român, românesc, România, studiu filologic”, даје простора највећим лингвистима, указујући на актуелни назив у лингвистичком смислу као недовољно промишљено и акценатски лоше дато решење по француском моделу (аутор Ј. А. Vaillant). У истом делу се налазе и врло одређено дата историјска разграничења роман ромйн – румйн што Цара румйнеаскă као творевину и у семантичком смислу одваја од Романие или Византије. Чак је и истакнути песник М. Еминеску, који је у том периоду живео, заобишао назив „Român“ у делу „Rugăciunea unui Dac”. Нико не може данас да замисли поменуто дело под називом „Rugăciunea unui Român”, но верујем да ће се ускоро промотери играња старим и њима страним називима потрудити да додају /Român изграђујући чуда од науке и на том примеру. Према томе, ми као Власи, у времену у коме живимо немамо ни историјских, ни географских, ни национално или верски „подгреваних“ разлога за прихватање туђинског именитеља за било шта, а што припада нама и о чему можемо само ми да одлучимо. Тиме ми не би смо имали ни потребе ни разлога да мењамо изсторију и покрштавамо околне претке и садашње народе.

Цитат из „ROMÂN, ROMÂNESC, ROMÂNIA – studiu filifogic” Vasile Arvinte

„Rumunski i strani lingvisti o postanku i značenju naziva „Romănie”

Najveći broj lingvista koji su se u bilo kom smislu izrazili po osnovu porekla naziva România slažu se da je ona jedna relativno skorašnja tvorevina, datirajuća od 19. veka. Jedni su podržali da imamo posla sa jednom internom kreacijom, na terminu rumunskog jezika, sa (osnovom reči) + ie, drugi su u novom nazivu videli jedan neologizam, jednu pozajmicu iz francuskog. U oba slučaja se konstatuju, još, oskudnost proba, tako da su predložena objašnjenja neodgovarajuća.
Zuzevši se, u prošlosti, vlastitom imenicom România, S. Puskariu, je sufix -ie, prepoznao kao nešto što daje značenje nečemu što se odvija iznutra, bez teškoća, jedan derivat osnove român + sufiks – ie, (određen – ia). Sufiks –ie, otkriva autoru, služi, između ostalog, formiranju zajedničkih imenica od etničkih imena. Kao primere daje reči: ungurie i ungurime, nastale od celovite reči „ungur”. Iz izvoda na (celovita reč) + (sufiks–ime), koji su dosegli da imenuju jedan geografski koncept, S. Puscariu pominje „ În Secuime” – mesto rezervisano za Secui”, izveden od zajedničke imenice „secui”. Zadržaćemo, zbog diskusije koja sledi, preciziranje autora da, razumevanje derivata sa sufiksom -ie je skliznuo sa smisla „zemlja” na značenje „jezika govorenog u dotičnoj zemlji”. Potvrda je data u primerima: românie → limba românească, sîrbie → limba sîrbească, slovenie → limba slavă. Kao ime države Rumunija datira jedva iz 19. veka, u vremenu kada je naziv românie potvrđen još iz 17. veka, ne vidimo kako ovaj zadnji može da bude ispred prednjeg, kroz jedno „iskliznuće” (iščašenje) smisla. Obrnuta situacija je u stvarnosti.
Jedno slično gledište Puškarijevom srećemo i kod Elene Slave. Na str 167. autorka piše: „Od imena zemlje se je stiglo do naziva za jezik govoren u jednoj zemlji: finski (fincie), grčki (grecie), rumunski (românie), srpski (sârbie)”. Sudeći na osnovu gore prizvanih primera i Miron Costin, fenomen je mogao da bude smešten u drugu polovinu 17. veka. Takođe tamo autorka vidi da izvedene reči vrsta gore datih „ su skoro sasvim nestale u sledećem veku.“ Dokumenti iz oblasti jezika 18. i 19. veka pokušavaju, nasuprot toj činjenici, da brojnost potvrđivanja jeste u porastu, kulminirajuća tačka je dostignuta u prvoj polovini 19. veka. Posmatranjem derivata reči koje označavaju „jezik naroda prikazan korenom reči“, one ne nailaze iz imena zemalja, ili iz izgleda (lika) etničkog imena, kao što ćemo dokazati kasnije.
Nedostatak jednog objašnjenja, koliko god uopštenog, o procesu prelaska sa zajedničke imenice „ românie” u vlastitu imenicu România, bilo je predloženo kao značenje, iako je u stvari tačno, da ne bi bilo prihvatljivo od drugih istraživača. Posle pojave studije S.Puskariu, A. Filipide, osvrčući se na novi naziv România, ističe da je on neologizam. Šire posmatrano i bez ekvivalenta izražava se kroz etimologiju francuskog jezika Iorgu Iordana. On precizira da naziv România „prvi put se pojavljuje u delu La Romanie, Periz, 1844, čiji autor , J. A. Vaillant, živeći dugi niz godina u Bukureštu, radeći kao profesor francuskog jezika u gimnaziji Sv. Sava, gde je kao učenike imao Balčeskua i buduće čelnike revolucionarnog pokreta 1848. god. „Možemo biti sigurni, proizilazi iz nastavka (pomenutog I.I.) autora da România ima pravu početnu tačku u francuskom Romanie.”Pomenute su, zatim, varijante Rumânia i România korišćene u dvema brošurama izdatim u Parizu od „udruženja studenata Rumuna” u godinama 1846, - 1848. Diskusija o modernom imenu države je postupno vođena u jednoj seriji referisanih razmatranja o imenima zemalja na budućem rumunskom jeziku, posebno onih koje bi se završavale sa sufiksom –ia. Anglia, Bulgaria, Italia, Norvegia, Suedia itd. Iorga Iordan primećuje da, za razliku od pomenutih, naziv România nosi naglasak na sufiksu, bolje rečeno na vokalu „i” sufiksa „ia” . Sličnost sa fr. Romanie je evidentna; ovo je zasigurno bio odlučujući argumenat prihvatanja na osnovu francuskog značenja. „

Preveo s rumunskog Č. Radukanović /cenzurisano i odobreno od dr. N. Geland/

Jaсно је, ваљда, зашто Власи нису Румуни. Дакле, Власи морају да следе свој пут и остварују своје интересе.

Кључ свих даљих активности и добробити влашке националне заједнице, као и попришта свих битака на овим просторима је језик.

Очекивало се да се Нациомални савет Влашке националне заједнице бави образовањем и службеном употребом оба матерња језика Влаха, културним пројектима и коришћењем у медијима, едукацијом на одговарајућем нивоу и одређеним облицима имплементације чиме би се омогућило релативно брзо изграђивање као и провера облика будућих стандарда руковођених из једног матичног центра, потпомогнутих у том циљу одговарајућим стручним потенцијалом. С друге стране, покушај да се преко Националног савета Влаха добије сагласност за употребу румунског језика, преко министарства просвете да се у влашкој средини за влашку децу уведе у школе румунски језик, а који би предавали просветни радници који нису методички ни материјално оспособљени и у том смислу не владају румунским језиком као ни градивом на румунском језику -је неприхватљив. Национални савет Влаха који једини има ингеренције да одобри коришћење језика у образовању и службеној употреби влашке националне заједнице, није надлежан за румунски језик, а и без кадровских капацитета да те активности прати, већ то мора да преузме на себе Румунски национални савет.




.



Одговори које НВО и политичке партије аутохтоне влашке националне заједнице нуде сучељавањем идеја и изграђивањем заједничког пута и перспективности развоја

Циљ свих нас треба да буде обезбеђење што већег нивоа сагласности указивањем на то да се са Власима и о Власима мора да промени ниво и начин комуницирања.То у највећој мери зависи од коректних односа свих политичких фактора ове земље према Власима, укључујући и оне факторе који делују и међу самим Власима. То такође зависи унутар наше заједнице од примене изградње и примене договорених модела. Надаље, ти чиниоци (генератори промена) који делују унутар саме влашке заједнице морају да се отворе према националним институцијама Републике Србије као и према институцијама међународне заједнице у обезбеђивању даљих сагласности и помоћи да се у исти оквир, у коме су остале националне мањинске заједнице, поставе и унапреде стандарди комуникације са влашком националном заједницом као равноправном.


У том смислу предузете активности ка изражавању опредељења према идеји, окупљању заинтересованих капацитета, налажу изграђивање јединственог заједничког језгра које ће обједињавати широку структуру професија: језичке, културне, уметничке, правне струке, медијског, етнографског... профила, као нужне претпоставке за успешно вођење целовите замисли. Даља имплементација делатности «Матице Влаха» на мрежу корисника би водила ка остварењу постављених циљева и у свим областима рада би могла да понуди ефикасну методологију превазилажења стања «не чињења ничега» или у пренесеном значењу «чињења оног, најгорег», какву данас имамо у нашим матичним срединама. Влашкој националној заједници у целини узев у предстојећем периоду важно је да се определи за писану и вербалну комуникацију на влашком матерњем језику каквом год терминологијом у одређеној средини буде називан. У супротном, како нам временом одмиче, наш матични језик крштен „идиомом“ румунског књижевног језика, ће престати да постоји. Протагонисти увођења румунског језика су створили умрежену структуру, обезбедили медијско покривање и спремили су потребан инструментаријум како би се остварио неосетни помак и кроз образовни систем досегао коначни циљ. Томе је с друге стране остављена могућност да Власи у оквиру своје заједнице и мреже школа на свом другом матерњем, српском језику, изборно или факултативно уче о обичајима, култури, историји, традицији Влаха...


Шта је довело до датог сплета околности?

1. Активности политичких партија и НВО. које су одређеним активностима заговарале усвајање румунског језика у школама, вероисповест за све Влахе по канонима РПЦ у Србији и негацијом аутохтоности Влаха на овим просторима, као и оспоравањем влашког језика као различитог од румунског књижевног језика.

Методологија која је у ту сврху коришћена је од стране две највеће целине Влаха препозната као наставак делатности и активности из времена уочи другог св. рата, времена рата и послератног утицаја, а што је Власима у Источној Србији још у свежем сећању. Настајање партијских структура са румунским предзнаком је најпре кренуло врло успешно од стране оних који су у томе видели лични интерес и који су остварење таквих интереса понудили и другим заинтересованима. Одговор већег дела влашке заједнице, је уследио стварањем НВО и политичких странака које су заговарале ревитализацију влашког језика очекујући помоћ од стране државе Србије и њених институција Тако формиране НВО су се политички заузимале за одбрану права на аутентичност и самосвојност Влаха на просторима на којима одвајкада живе. Одговор који је требао да закамуфлира крајње циљеве и намере је стигао у виду поделе Влаха и декларисањем Румуновлаха одн. Влахорумуна, или Влаха којима је матерњи језик румунски, матица – Румунија, црква – румунска. Такође се издваја скупина Влаха која се изјашњава као „Влах“ само у смислу матерњег језика (језика рођења) а у свему осталом су Срби, део српског националног корпуса.

(Опције Влаха у језичком, религијском, (Опције Влаха у језичком, религијском,
историјском, етно-генетском историјском, генетском смислу
смислу поистовећења поистовећења са влашким еквивалентима.) са румунским еквивалентима.)

- Заговарање румунског језика као матерњег
- Заговарање влашког језика као матерњег
- захтевање наставе на румунском језику
- Захтевање наставе на српском, евентуално влашком језику
- Вероисповест по канону РПЦ
- Вероисповест по канону СПЦ
- Негација аутохтоности Влаха
- Инсистирање на аутохтоности влашке заједнице

Ни захтеви „лево истакнутих“, као ни захтеви „десно истакнутих“ нису нелегитимни ни неостварљиви. Нико не оспорава Румунској мањини право на употребу матерњег језика и свега другог на румунском матерњем језику. У неколиким обраћањима сам изнео став да тражена права из ступца „лево“ могу да се остваре на сасвим непосредан начин преко (Националног савета Румуна у Србији), евентуално и да се припадници тих струја изјасне Румунима (идентичност, заједничка матица, матерњег језик, вероисповест...) - једноставније него посредним путем, пoсредством Националног савета Влаха код румунског Националног савета. Да истакнемо реалност да је ВНС ненадлежан за употребу румунског језика и у кадровском смислу некомпетентан, као што би Румунски национални савет био ненадлежан и некомпетентан да решава потребе Румуна чији је матерњи језик влашки, мађарски, хрватски…

2. Политички притисци Румуније.

- директним каналима непосредне комуникације
- преко медија званичним изјавама
- посредством институција у Румунији
- посредством институција у свету

Из медија који су нам били доступни и чланака супротстављених гледишта који су најпре упозоравали претећом жестином, а затим доводили до одређених консеквенци (немилих ни по једне ни по друге), увиђамо узроке који вишеструко надмашују поводе. Ако могу да приметим и одговарајућу недовољну зрелост појединих протагониста или пак прејако интониране и обојене захтеве.

... Osim Statuta, Nacionalni savet Vlaha usvojio je i Deklaraciju, kao još jedan obavezujući pravni akt, koji u velikoj meri, dopunjuje Statut. A u Deklaraciji, u tačkama 4 i 5 piše sledeće:
„ 4. I pored činjenice da je jezik, kojim Vlasi danas u Srbiji govore, idiom (dijalekt), proizašao iz balkanskog latiniteta, naravno, delom i rumunskog a delom iz neromanskih jezika, on je dovoljno specifičan da se smatra maternjim jezikom Vlaha. U okruženju, na Balkanskom poluostrvu, ima i većih sličnosti između pojedinih dijalekata, u osnovi istog jezika, koji su dobili status posebnih jezika svojih entiteta. Nаcionаlni Sаvet Vlаhа rаdiće nа stvаrаnju uslovа zа očuvаnje, nаpredovаnje i korišćenje mаternjeg jezikа Vlаhа (jezik kojim Vlаsi govore i koji rаzumeju). To podrаzumevа veliki posаo i dugotrajan proces nа njegovoj stаndаrdizаciji, uz očekivаnu snаžnu podršku nаše držаve i okruženjа.
5. U međuvremenu, do zаvršetkа stаndаrdizаcije, službeni jezik Vlаhа je sаmo srpski jezik' koji je inаče službeni jezik nа celoj teritoriji Republike Srbije. Zа to vreme mаternji jezik Vlаhа će ipаk biti u upotrebi u elektronskim medijimа zа potrebe informisаnjа ili u drugim prilikаmа kаdа je to potrebno.“
srpski jezik' (види део уводника о матерњем језику) је и други, равноправни и као такав општеприхваћени језик комуникације влашке националне заједнице.
(слајд 21.)

3. Комуникација НСВНМ са државним апаратом, НСРНМ, и другим институцијама и субјектима влашког националног бића у смислу одбране интереса, инсистирањем на „посебним потребама“ ВНЗ.

-„Гергина“ ?
-„ФВ“ - српске политичке партије
-„Примовара“ - црквене институције

Првобитна декларација новог сазива Савета је у тачкама 4. и 5. садржала одредницу да ће „до стандардизације, службени језик Влаха да буде само српски језик“. Национални савет влашке националне мањине је током треће године постојања уградиo нову платформу коју су годину дана усаглашавале „ФВ“, „Примовара“ и „Гергина“, а која ће право коришћења језика учинити доступним Власима који желе да говоре румунски.

Реално је полазиште да нама, Власима, Румунија не може да дâ (наметне) свој језик зато што га ми не разумемо и не можемо да користимо у већини области. Може се рећи да је румунски језик створио огромну дистанцу својим развојем још од нивоа елементарног споразумевања. Многе речи Власи сматрају француским (што у основи и јесу) а да се у ткиво влашког језика „не уклапају“: imediat, mersim, deja, abandonat, divorsat... а изрази као „Dumnea Voastră” у влашком може да се користи у смислу „Ваше господство“ обраћањем високом представнику, достојнику, пре него грађанину без титуле црквеног, државног, племићког достојанства са смислом „господине”. Сем свакодневних речи и израза који су Власима страни и неподесни за коришћење, постоји огроман фонд речи које Власи не само да не могу да користе већ их и не разумеју: Esential, adaugat, echilibrat, dezastruoase, asemenea, dependenţa, dezamăgitoare, renunţă, cercetare, răzleţe, eşecul, prilejul, desăvârşită, apoteot... inerbelic, genul, cazul, nuanţe, aprecieri, obsesiv, invocat, derive, util, excesiv, severe, echitabil, incontestabil, faima, clandestin, stârnea, vehement, victime, povară, divizat, tentativa, eşuata, solicirare, bruscă, legislaţia, aderenţă, ecuaţia, incinta, contestat, mântuirii, cugetător, oare... Ако се томе додају десетине хиљада речи и израза из пословног и техничког окружења човека, проблем језика постаје још евидентнији.

Из усаглашеног облика Платформе је на Националном савету усвојена верзија без битних одредбених сегмената и без ширине постигнуте претходним усаглашавањем. Тако је наш договор изигран а да не видимо ништа паметно у сужавању терминолошке основе која би одговарала свима. Уколико се ВНС буде ангажовао на увођењу румунског језика уместо да РНС то уради, ми, Власи којима је матерњи језик влашки, а који смо читаву лавину свевлашког препорода покренули, остајемо да чекамо да се догоди нови „идејни преврат“ у Савету, у коме „ми“ имамо већинску представничку структуру.

Како су неки наши политичари и лидери улазили и носили се са језичком проблематиком, друго је питање. Мотивисани прејаком жељом да се „то“ и деси, с друге стране непознавањем корака како стићи до „тога“, несаглеђивањем обима у смислу времена, људства и новца, ако додамо томе још и елементарну неупућеност и политички мотивисана тактизирања изазвана спорадичним проблемима нетипичне природе, дошло је до огромног губитка времена, енергије, што је на моменте претило да се озбиљно одрази на добро зачете замисли. Уз то да напоменемо да је непожељан јалови производ давао простора контраверзним и неутемељеним тумачењима и лутањима челника појединих партија у политичком и медијском простору. Све то је још више подгрејавало теорије о мањкавостима или неостварљивости сегмената одређене идејне основе.

У погледу језика, Власи траже свој језик. Најпре коришћење тога језика са препознатљивим целинама из припадајуће синхронијске равни уз дозирање припреманих супститута урађених на основу дијахронијских истраживања подесних духу језика. Током времена ће сам језик у фази ревитализације прокрчити свој пут токовима самопрочишћавања, тако да ће стандардизација бити исходиште функција примене а не политички издејствован компромис нечега што ће уместо сагледане сагласности бити још један достигнути компромис.
Такво руковођење мора да потекне из једног центра, стручног тела које ће да се бави првенствено језичком струком.

Није на сметњи чињеница да Власи, као и представници свих других мањина које живе у окружењу других језика, имају најмање још један матерњи језик. Власима је други матерњи језик српски језик кога такође уче од малих ногу и који све више потискује влашки језик код новијих генерација заузимајући место језичкој максими влашког која би требала да буде усвојена. То је ситуација у којој се матерњи језици боре за преимућство, превасходност формирања израза. Заговарање асимилације у једном смислу је само бежање од аутентичног у једну од две присутне асимилације. Право на асимилацију је такође људско право и индивидуалан чин. Процес асимилације је регуларан механизам и интегративни друштвени процес. Право на културну, језичку и све друге аутономности и различитости је цивилизацијско достигнуће... Власи у актуелном времену имају право на то што желе да изграде и у ту сврху су им на располагању два Национална савета. Један је Савет Румуније матице, са румунским језиком, школовањем на румунском језику, румунском традицијом, а други је Савет матице Србије, влашког и српског језика као матерњих, образовањем на тим језицима и постојећом влашком традиционалношћу.



4. Очекивање да ће нам „наше партије“, „наши лидери“, НСВНМ октроисати језик и решити све горуће проблеме у најкраћем року.

Ако је језик наша будућност и будућност у којој треба да уживају и да је изграђују и наша поколења, у њега треба да инвестирамо и да обезбедимо елементе за његово одржавање. Влашки језик није у интересу Румуније, Србија се понаша као да то није ни њен интерес. Влашки језик је ипак регионални језик који се говори и у Бугарској, и у Македонији, и у Хрватској, и у Грчкој и у Албанији. То је реалност за чије превазилажење би изгледан начин био да се по основи културних пројеката обезбеђују потребна средства из земље и иностранства, аплицирањем код европских фондова одговарајуће намене. Влашки језик је у нашем животном интересу. То је суштина.



5. Очекивање да ће нам „неко споља“ одређеним механизмима пружити све што нам је потребно.

Кад год се спомене помоћ споља, она је у нашој средини „присутна и нуди се“ Власима углавном од Румуније и њених институција. Та помоћ је условљена употребом румунског језика и елиминацијом термина „влах“ као одреднице посебности у погледу језика, а која постоји у паралелној терминологији језика и народа и ван нашег поднебља. Паралелна терминологија за Влахе и Румуне је раширена Балканом. Постоји код бугарских Влаха „Власи“ и „Румйнци“ постоји и у румунском језику као паралелизам још од пре стварања јединственог румунског корпуса.



6. Власи још нису схватили да своје духовно нематеријално наслеђе морају да чувају као обједињену тековину са својим говорним сегментом и да то благо на тај начин учини доступним широј друштвеној заједници.

Сазрела је временом, на срећу, међу интелектуалцима влашке популације и свест о потреби и значају очувања нематеријалне баштине Влаха. Још је задржан у памћењу народа део баштине чији је смисао језички уобличен у веровања, предања, легенде, бајке, песме и приче. Значења појединих синтагми и речи су закована, казивања херметичка и као таква су тешко преводива али као „модуси“ разумљиви.

Налазимо се и даље на самом почетку само због тога што овај велики посао нико уместо нас нема интереса, мотива, капацитета ни воље да уради. Ако томе додамо и непознавање материје, политичку реалност, влашки језик и није имао реалне могућности да успе. Све то можемо да урадимо уколико имамо мотива, интереса и воље: треба изнаћи средства, обезбедити кадрове, кадрови ће произвести решења...

Постављено појмовно (не)одређење које и даље производи дво(тро)смисленост и нагађања о нама чинећи зло и уводећи нас у етимолошку збрку, што морамо на свим нивоима да појаснимо имајући то као најважнији задатак и да се тога решимо на одговарајући начин. Да истакнемо да смо скоро годину дана утаначивали платформу (Гергина из Неготина, ФВ из Бора и Примовара из Злота) у неопходној ширини и целовитости њеној, уважавајући и понуђену ширину нашег чланства из Браничевског краја, да би на крају из тог документа свако узео шта је хтео, а шта је остало – остало је. Шта се десило – десило се. Тиме су се отворили нови шпилови карата како би се на крају отворио пут ка дефинисању свега на свој начин и на основу тога извело раздвајање на кога се појмовно који термин на влашком, српском и румунском односи. Дакле, нужно је да се изведе најпре терминолошко-појмовно-бројчаног разграничење појмовних категорија о чему се већ скоро годину дана звецка и у моменту када смо, изгледало је, били надомак помирљивог решења – десило се да решење из платформе НСВМ није оставило предложену терминолошку ширину, а нити је недвосмислено јасно одредило последице које производи и етничку, као и правно утемељујућу, па и политичку констелацију условљава дати термин(и):



1. «Влах» «Влах» «Valah» матерњи језик -влашки
2. «Румйн»(најраш. Терм.) «Влах» «Valah» матерњи језик -влашки
3. «Румйн» «Влах» «Român» матерњи језик –румунски
4. «Румйн» «Румун» «Român» матерњи језик –румунски

У складу с тим ћемо инсистирати да у превођењу са свих језика који већ поседују постојећу двотерминолошки одређену појмовност исту примењују у превођењу:

нa румунском нa српски преведено нa влашки преведено са припадајућим значењем
1. «Valah» «Влах» «Влах»
2. «Valah» «Влах» «Румйн - Роман»
3. «Român» «Дакорумун» «Румйн», (Дакорумйн)
4. «Român» «Румун» «Румйн»

Примери који следе показују да терминима Румyн и Român (без предложених допунских одредница у превођењу желећи да задржимо модификовани назив „роман у румйн“ за обе категорије) не постижемо етимолошку различитост већ стварамо етимолошку подударност?
Забуне и подударности нема ако се користе одреднице под 1. и 4. на горе описан начин, а што се да видети у приложеним примерима.

Io cu Ion, Români, am venit. (Ko сам ja, кo je Ион?) /два Румуна/ на румунском
Ној дој Румyњ ам вјењит. (Koje националности смо нас двојица?) /два Румуна/ на
влашком
Ту ку Јон, Румйњ, ац вјењит. (Постоји ли овде квалитативна разлика?)
/два Румуна/ на влашком
Noi doi Români am venit. Ion cu ea, Români, au venit.
/два Румуна/ /две Румунке/ на румунском
Ној дој Румйњ ам вјењит. Јо ку ја, румйнч, ам вјенјит.
/два Румуна/ /две Румунке/ на влашком
Io cu ea, Românce, am venit.
/две Румунке/ на румунском

По закономерном суду струке термини |român| i |pумйн|, у фонетском контексту имају разликовну димензионалност у морфовима |rom| и |рум| која се на основу алализираних говорних примера, од стране лингвиста се сматрају аломорфима у влашком језику, и као такав „терминолошки стуб” у појмовном контексту се односи на једну кодификовану, готову појмовну класификацију |român| или |rumîn|, а која се односи на наше суседе - Румуне. Уколико се исти термин буде односио и на све оно што ће се надаље истражити и откривати,
класификовати по својој природи у вези материје влашког језика, a што се већ односи на кодификоване целине које језички већ постоје у животу Румуна (румунски језик, румун, румунски народ, румунска нација, румунска историја, румунски обичаји, румунска ношња, румунски фолклор, румунска традиција…), а да се не буде могло истовремено да се односи на елементе влашког у смислу језика, културе, традиције… у појмовном смислу датих као посебних препознатљивих структура, онда је читав „заједнички“ посао (или у бољем случају „један“ од два посла) је узалуд рађен.

Нама би то било неопходно да би смо знали које конце морамо да преузмемо у руке почев од језика, као пресудне полуге на коју се наслања вероисповест. писменост, литерарна димензија стваралаштва влашког народа на матерњем језику. С тим у вези ћемо јасно да упутимо питања:

«Коме смета што Власи желе да задрже свој језик у службеној употреби, у свакодневном животу, у
образовању, у богослужењу, у литератури, у култури?..
»Коме смета то што Власи желе да имају оно што имају: Албанци, Бошњаци, Мађари, Македонци, Роми,
Румуни, Русини, Словаци, Хрвати?..

«Зашто државне институције које имају циљ и одговорност за обезбеђење ових права све до нивоа општинске управе имају индолентан однос према мањинским правима својих суграђана?..

Да би се то и достигло, потребно је да се заузмемо за стварање језгра које ће имати потребних капацитета да настави неопходна истраживања и на основу исказаних модела говора наших крајева на којима се буде радило у Матици, достигнемо један стандардни облик свима нама подједнако прихватљив. Тако ћемо имати у одређеном лексичком фонду, са карактеристичним изразима, много шира знања о свом језику од оних која сада имамо и имаћемо језик који више неће производити недоумице. На нама, на нашој деци, унуцима је да пренесемо наше животне поруке, да им приповедамо о томе чега се сећамо, обичајник свог завичаја да им завештамо. Једино ћемо тако са својом децом и унуцима сада, а она у будућности са новим поколењима, имати језик и традицију којих се неће устручавати да говоре и коју ће моћи да негују. На нама је да исправимо неправду која је учињена нашем језику и бићу. Нико нам није рекао да је говорење и развијање два језика упоредо предност а не недостатак и у складу с тим код једног дела нас није развијана упоредна култура, уметност и традиционалност на оба језика. Ми смо потискивали свој језик препуштајући га «руралном таворењу» и заборављајући га, верујући да ћемо образовањем на «просперитетнијем језику» постићи много више. С тога наше генерације имају ту обавезу да, након свих обмана које су нам се дешавале, остваре и поставе на сто језик какав нам доликује и по приликама у којима је настао припада. Истовремено на нама је да одржавамо сва традиционална пријатељства са свима са којима смо одвајкада делили и добро и зло, све вредности које смо затекли из чије год културе и традиције затечени или у времену нашем створени, као да изграђујемо нове вредности у складу са својим потребама и са свима са којима живимо у свом окружењу.



Ми, као будући опредељеници другачијег методолошког приступа овој материји судбински важној за (излизану реч) еманципацију Влаха (зато што смо у сасвим довољној мери ЕМАНЦИПОВАНИ и зато нећемо да (под)клекнемо пред том паролом), имамо циљ да полазећи од базичних говора који ни у свести нас самих не стварају јединствену - а још мање целовиту слику – бринемо о стандардизацији језика и самим тим О ОПСТАНКУ ВЛАХА.

До сада се ова тема апсолвирала искључиво као политичко полазиште и давани су искључиво политички «одговори» или боље речено – разговарало се на нивоу политички интонираних императива којима су ишле на руку постојеће научне (не)идентификације, превазиђене дефиниције и давно напуштена научна становишта.

Дакле, првенствено, или почетно полазиште нас, обједињених око визије будуће «Матице Влаха» је ревитализација и имплементација влашког језика у живот у савременом прихватљивом облику са елементима сачуваних народних говора, традиције и истовремено модерног израза коришћењем ћириличног и латиничног писма. Решавањем тог питања на најкомплементарнији начин, уз помоћ најразличитијег узорка друштвених сегмената, постављамо услове за развој писмености Влаха на влашком језику. Шта се све сматра влашким језиком данас остаће иза онога шта влашки језик треба да буде у будућности. Шта ће од свог језика имати у практичном смислу имати Власи у сваком сегменту имплементације уочаваће се непосредно кроз упошљавање нових капацитета из наших средина на пословима значајних за све области наше заједнице. У складу с тим ће и наша заједница другачије бити препознавана и третирана уколико њена бројност и снага у друштву расте, а уједно с тим и њено позитивно деловање на свеукупну друштвену благодет буде присутно и испољавано. До испуњења свих претпоставки потребних за стандардизацију језика, језик треба да се стандардизованом (или не стандардизованом) ортографијом записује, проучава, поставља и представља у свим својим облицима. Тим пре што се до данас ни једна институција није определила за ваљано утемељење ове проблематике или је то чињено спорадично и без систематичког методолошког приступа.

Такву „реалност“, уз помоћ концепта отворености и сарадње са јавношћу, остављајући могућност благовременог реаговања препознавањем смисла „визије“ опредељењем и давањем свог доприноса, жели да са једне најшире прихватљиве синхронијске равни свих влашких говора, свеукупног традиционалног миљеа, свеукупног културног блага, оствари могућност да се кроз узоре и компромисе, најпре у оквиру самог себе као целине како би изградивши „неопходан имунитет“ најпре на локалном нивоу обезбедио „филтрирање новотарија и нужних апострофа“ и самим тим створио капацитете и институте који би сав посао на нивоу струке довели до потребног нивоа. Није ли већина језика (окситански, сардски, ладински, фурлански па и садашњи српски језик) имала проблеме које решава влашки језик на путу до своје верификације? Примера има много.

Узмимо свима нама близак пример из српског језика:

»У ђул башчи покрај чешме Фата шеће» Имајмо у виду да у времену настајања сличне реченице нису садржавале готово ни једне српске речи?! Речи «у», «покрај» нису постојале у тадашњем стандардном српском језику.

Дати пример су разумевали и Турци и Срби јер је био преузет из синхронијског облика говора босанских Срба који је био другачији од говораа других говорних целина већине Србије!

Са друге стране посматрано, све су те речи (турецке) биле познате и с ове и оне стране не само Дрине него и Тимока и тако на секундарни начин боље везивале него што су раздвајале Сербију, а што је и «неписмени Милош» разумео боље но и једну другу «накану».



Какав је однос влашке интелигенције према влашком језику је питање које ће интересантно бити посматрати онако како се проблем буде конципирао и волумена који ће прићи његовом решавању. Сада нам је најбитније да објавимо један сасвим нов почетак и да за то мобилишемо квалитетне структуре које су нужне.

Да би смо се у смислу новог квалитета „покренули“, потребно је да мотивишемо све ствараоце, истраживаче, ентузијасте и стручне људе као своје унутрашње снаге које:

1. Прихватају да записом на свом матерњем говору представе сакупљене песме, приче, легенде из свог краја или исказују своја размишљања или сазнања из неке делатности која је постојала у прошлости, из обичаја или живота друштвене заједнице.

2. Својом иницијативом и покровитељством могу да допринесу организацији предавања за своје представнике, активисте, на нивоу месних заједница.

3. Истрајавају у омасовљавању влашке националне заједнице на основи одржавања наших различитости и културних потреба у друштвеном животу (КУД-ови, традиционалне смотре...).

4. Желе да унапреде свеукупну друштвену климу по страни од политичких и верских идеја и опредељења.

5. Стварају другачију слику о нама, нашој култури, у окружењу и шире.



7. Однос органа власти, почев од нивоа локалне самоуправе, према мањинама уопште а у овом случају према Власима.
За сваку је осуду податак да највећи број општина, међу којима је и СО Неготин, у којима су се мањине у дефинисаној квалификованој већини изјасниле, а да у Скупштини општине не постоји мањински орган коме се припадник изјашњене мањине, у нашем случају влашке, може обратити како би остварио одеђена мањинска права. Да истакнем да је то не ствар њихове жеље, воље, већ је уставна обавеза општинског органа.


8. Убеђења створена у средини током минулих времена и скорашња лоша искуства као претња миру, стабилности, просперитету и опште друштвеној хармонији.
Из великог броја текстова „варниче“ варнице које наводно производе Власи (или Србија због Влаха) или Србија и Власи противу Румуна. На плану сукобљавања „верника“ двеју црквених заједница такође „пламте“ наслови у новинама. Такви ставови могу услед лоше информисаности и прихваћених стереотипија врло лако да подигну ниво анимозитета у ширу друштвену структуру.



Начини којима се шире информације од јавног значаја

Медији: штампа, радио и тв. друштвене мреже

Аудиовизуелни и графички медији су један од осведочених начина да се аудиторијуму покаже порука. У предности су данас друштвене мреже због тога што слање поруке није временски условљено почетком, трајањем и крајем емисије и што је такође најважије – бесплатно је и непрекидно доступно, и омогућава двосмерну комуникацију.


У складу с наведеним постављају се питања:

Коме смета што Власи желе да задрже свој језик?
Коме смета да Власи да Власи изграде то што имају све друге мањине у свим истински демократским системима и земљама?
Зашто НВО, асоцијације за заштиту људских права не алармирају постојеће стање и зашто Држава као гарант доступности права не реагује према својим органима и институтима које је у ту сврху оформила?

Како исправити огромну неправду која се чини нашем националном корпусу водећи бригу о својим потребама а да при том задржимо и пријатељски однос и комуникацију у окружењу и региону?



1.Стварањем тела које ће развити делатности на пољу истраживања и продубљивања материје језика, фолклора, обичаја...

стручни тимови истраживачи из народа
(систематичност) (изворно поткрепљење, непосредност)

2.Одговарајућа заштита и каталогизација културног наслеђа као залога заједничког живота.


3.Лектура текстова и радова уз уважавање језичких различитости и потреба у духу времена а на темељима влашке традиционалности.


4.Покретање целовитих и јединствених пројеката у којима ће бити заступљени садржаји са јединственог простора на којима живе Власи као и из окружења.


5.Едукација неопходне кадровске структуре.


6.Аплицирање и тражење помоћи од свих који нам на неки начин могу помоћи.


7.Истрајавање на повезивању Заједнице у земљи и дијаспори, проширење круга пријатеља Влаха.


8.Унапређивање свеукупне друштвене климе.



У складу с наведеним потребама предвиђамо нужне стратегије:

1. –Стратегија формирања и вођења свих активности у матичним јединицама (канцеларије НСВНМ) или самосталне канцеларије удружења) по општинама. (Детаљна пројекција тематски и временски одређена на годишњем нивоу...)

2. -Стратегија развоја и унапређења влашког језика. (Детаљна пројекција...)

3. -Стратегија постављања и развоја неопходних активности и секција. (Детаљна пројекција...)

4. -Стратегија мотивисања и помоћи влашке заједнице и њених присутних капацитета и њихово ангажовање на аматерском нивоу. (Детаљна пројекција...)

5. - Стратегија развоја фестивала и смотри од значаја за влашку националну заједницу. (Детаљна пројекција...)

6. - Стратегија развоја истраживачких, конзерваторских и других сродних делатности као и њихова каталогизација. (Детаљна пројекција...)

7. - Стратегија развоја писаних медија на влашком језику. (Детаљна пројекција...)


И циљеве:

- Обезбеђење високог нивоа толеранције и стварање хармоније у мултикултурном, Мултиконфесионалном и многонационалном друштву и у складу с тим радити на отклањању конфронтација неаргументованог типа у вези признавања елементарних мањинских права Власима у Србији, доступности коришћења односно уживања мањинских права на влашком матерњем језику;

- Опредељење грађана за коришћење свих оних права која поседују друге мањинске заједнице у Србији (Мађари, Роми, Румуни, Русини, Словаци, Хрвати, Бошњаци, Албанци…) на влашком матерњем језику (култура, службена употреба, образовање, информисање, вероисповест);

- Ангажовање неопходних капацитета на остваривању и коришћењу основних грађанских и људских права која уживају све мањинске заједнице у Србији;

- Иницијатива испуњења Уставом загарантованог права. (Коме се на нивоу локалне заједнице обраћамо за остваривање Уставом загарантованих права? Који је службеник ког Општинског органа надлежан за доступност уставом загарантованих права „МЕНИ“, грађанину у мојој земљи?)

- Подстицање и спровођење активности које су неопходне као кораци у стварању неопходних институција за коришћење мањинских права;

- Медијски утицај на стварање жељене појмовне одређености као и правилних ставова у друштву у односу на потребе, права и потенцијале које влашка национална заједница поседује;

- Подизање свести у јавности о неповредивости ничијег права и ничијих слобода у друштву коришћењем припадајућих права.

О понуђеној стратешкој основи ће још бити конструктивних детаља од стране тела «Матице Влаха» која ће је спроводити у живот. На тај начин ће бити испуњене још неке од претпоставки за одрживост визије.



Уместо закључка:
Само ће Власи окупљени око своје матице, свог језика, развијајући свест обичаје и културу на свом извору остати Власима.

Власи који заговарају румунски ће ићи својим разлозима и својим путем. Власи, којима је српски језик најближи, ће временом и ово осећања за аутентичност препустити забораву.
Власима ће остати само они који на свом живом језику буду опстали као Власи. Држава Србија, међународна заједница, невладини сектор, заправо ту групацију Влаха треба да идентификују и помогну свим средствима као најобесправљенију у Европи. Имајући то у виду, Власи морају сами да организују све што им је потребно у следећим сегментима:Едукацију, почев од семинара на којима ће се оформити радни тимови који ће радити на ревитализацији и примени влашког језика у свим сегментима живота.Оспособљавање кадровске структуре за рад у медијима и за потребе гласила. Формирање кадровске структуре за реализацију културних манифестација. Формирање кадровских структура за рад у образовним институцијама. Формирање структура за рад у издаваштву.
Власи окупљени око своје матице ће опстати и у будућности.


Материјали и принципи истицани у овом концепту дат је делимичан приказ активности НВО: «Форум Влаха», «Гергина», «Примовара», НВО у настајању: «Матица Влаха» мањинске политичке групације «Влашка иницијатива» и «Савета националних заједница» при ИО СНС Неготин.