Концепт достигнутих сагласности и приближених гледишта НВО, политичких странака, и заинтересованих интелектуалаца, заговорника аутентичности Влаха, унутар влашке националне заједнице

Кратак резиме затечених, неповољних услова за развој влашке националне заједнице



Влашка заједница није била у равноправној позицији као друге мањинске заједнице које су имале стечена права и вековно развијану мањинску традицију у нашој земљи. (Форум Влаха илуструје подацима да је 1961. пописано 1339 Влаха, 1991. 17 000 да би 2002. број Влаха нарастао на 40054.)

Влашка заједница која је представљала 7,47 % становништва у време стварања Србије, у то време, као и пре тога времена је била аутохтони и конститутивни народ у Источној Србији, што је кроз историју и доказала. (В. Карић: „Србија, опис земље, народа и државе, Београд, 1887. 92. стр.)

Године 1878., одлуком Берлинског конгреса је назив влашког народа промењен у Румун чиме је Власима промењен статус државотворног народа у мањински народ и тако припојени румунској националној мањини. Највећи део Влаха се због тога све више пописује као „Србин“, похађа школе на српском језику и богослужење на српском језику. Једино што задржава до данашњих дана је свест о националном припадању, језик, традиција, музика и култура.

Не прихватањем румунског језика у образовању и информисању на румунском језику, који су у оквиру мањинских садржаја нуђени влашкој заједници после 2. св. рата, не прихватањем Румуније као матице, не постизањем ни политичке воље (ни климе) да се Власи по стандардима категоришу као аутохтона национална мањина, сврстани су на маргине мањинског система и категорисани као етничка група све до стварања демократске климе у друштву крајем деведесетих година.



Резултати пописа 2002. први пут обезбеђују право слободног изјашњавања воље грађана што влашку заједницу квалификује „националном мањином“.
Додатне активности влашких удружења и странака и њихова међусобна сучељавања стварају нове вредности раста и стабилизовања влашке националне заједнице, а упоредо с тим видан је и рад на успостављању језика њеног бољег споразумевања, повезивања, и имплементација тог језика у виталне влашке институције зарад њеног адекватног удела у друштву. У складу са законским решењима је и влашка национална заједница себи обезбедила равноправан третман да у Републици Србији посредством Националног савета влашке националне мањине почне да брине о својим правима и остваривању својих потреба уз помоћ својих НВО, политичких партија и истакнути појединаца из својих редова.)

Власи, мањинска заједница са историјским, културним, језичким, обичајним и религијским утемељењем на Балкану.

Власи се под именом “Влах” изјашњавају у двојаком смислу:
1. Власи аутохтоног порекла- посебности у језику 
- културолошком погледу 
- обичајном и фолклорном изразу 
- историјски и етногенетски развој
- геополитичком окружењу

2. Власи који исказују своје румунско  порекло 
3. Власи који себе сматрају Србима

Власи се као мањинска заједница у Србији под тим именом изјашњавају двојако, Власима аутохтоног порекла са ширег Балканског простора, посебности у језичком и културолошком смислу, препознатљивог обичајног и фолклорног израза, специфичност историјског развоја, раличитог етногенетског прожинања, различитог окружења у геополитичком смислу. Други вид изјашњавања влашког живља је „Влах“ са значењем Румун (Влах-Румун, Румуно – Влах, Влах = Румун). Постоје, наравно, и они који себе сматрају Србима, или представницима неких других народа. Разлике таквог изражавања Власи темеље на основама:
- осећања припадности, националног опредељења,
- лингвистичких и историјских сазнања,
- верског осећања и опредељења, и с тим у вези траже адекватна решења у оквирима загарантованих мањинских права и слобода.



1. Власи, који говоре влашким матерњим језиком, којима је матица у историјском и географском одређењу била на Балканском полуострву, где су им преци романизовани, и који су на Балкану имали и своје матичне државе: Мезију са седиштем у Виминациуму, и Византију са седиштем у Константинополису. У савременом одређењу је Власима матица у Балканским земљама које су настале на темељима Римског царства. Стога, Власи у овом времену где год живе и распознају себе у одређеном спецификуму имају право да се тако и одреде. Највећи удео у погледу традиционалног и културног испољавања, специфичности веровања, обичајног, културног и музичког наслеђа, у Источној Србији припада Власима У богослужбеном, традиционалном опредељењу и обичајном смислу је највећи део Влаха православан и опредељен канону СПЦ.


2. Власи који заговарају румунски језик као матерњи, својом матицом сматрају Румунију, у оквиру верских изјашњавања и у обичајном смислу у новије време се приклањају канону РПЦ.



3. Власи који су се изјаснили Србима алтерофонима (матерњи језик влашки), а у свему другом као и прво наведени, током времена су делимично асимиловани. Задржали су део фолклорних карактеристика уз језик и музику. Ову категорију Влаха форсира и истиче као пример асимилације скупина индексирана „под 2“, а који се по њиховој пропаганди може спасити једино румунизацијом. Наводно ће, једино у том случају остати Власима. Ту, додуше и скупина „3“ разлоге за приклањање Србима кроз историју приказује као сигурну одбрану од румунизације.



Првој категорији Влаха припадају они који су ту од памтивека, и који су настављачи живота својих предака кроз све историјске и политичке вртлоге часно бранећи родну груду, са свима онима који су у истој намери остајали и који се кроз потомке своје неће селити до судњег дана (што је начелник Алимпић још давно пророчки и рекао приликом напуштања Неготинске Крајине, у свом опроштајном говору на радујевачком пристаништу). Ти Власи са свим другим народима који су у међувремену дошли и остали чине историју која се наставља и национални корпус који наставља да живи своје посебности и своје различитости кроз своје давно зачете родовске корене са којима се и исељавао, досељавао и нове заједнице заснивао. Они имају сасвим јасне и принципијелне разлоге да то и остану изабирајући по својој вољи језик, мењајући у складу са својим потребама обичаје и све оно што им живот чини. Власи су поносни на то што су говорници најмање два матерња језика. Поготову што су селећи се за послом по свету сви научили по још један светски језик. Зато можда и нема претераног расположења да се савлада и иначе близак, али довољно стран – румунски језик. О томе Матица Влаха ради посебне упитнике на основу којих ће резултати дати добро утемељене закључке.


Друга скупина је једним делом слична са другом по томе што су заговорници тих посебности променили „етнички пол“ путем блиског односа са суседима, брачних веза, образовањем на страном (румунском) језику. Бавећи се политиком, идеолошким радом, заслужили су одређене привилегије током радног стажа у корист друштава, асоцијација и других организација. Они тврде да им је матична земља Румунија, матерњи језик румунски, традиција румунска, култура румунска. Имају сличност и са Власима побројаним у првој категорији: рођени су као Власи, крштени у српским црквама, говорили су влашки, ишли су у исте школе са Власима, једно време лутали по српским странкама почев од левих до десних и наједном су пронашли себе настављајући да живе и даље међу Власима и Србима. Иако најмалобројнији, у нашој средини, најжешће се оглашавају као обесправљени чланови заједнице вршећи притисак на институције и медије и пребацујући кривицу свог неуспеха на све друге. Истина је да су са Власима прве скупине најсличнији по томе што су подједнако лоше разумевали румунски од чега се данас у Румунији бране да нису учили у школи свој матерњи језик а у Србији се бране да не могу да се довољно добро изразе зато што им српски језик није матерњи. Од чега је истина само та да нису учили влашки језик као матерњи, јер румунски им као матерњи до 12 године, када се иначе успоставља кроз вегетативни систем, није постојао у блиском окружењу. Отуд њихова тенденција да влашки језик као посебност одбаце називајући га само идиомом, у бољем случају дијалектом. Што ће Матица Влаха доказати завршетком одговарајућих лингвистичких пројеката.





Трећу целину чине, сасвим извесно, Власи који су, преласком у градове, студирањем на другом матерњем, српском језику или одласком у иностранство, прекинули везе са родним крајем и кроз две до три генерације су већ на добром путу да се асимилују са другим културама и народима. Неки су задржали језик и трагове сећања на специфичности традиције, музике и културе завичаја. Неки су се трајно одселили прекинувши све везе са матицом стварајући себи и својим потомцима ново животно окружење. Један део њих није отишао предалеко у отуђењу од влашке заједнице и у овим временима су спремни да помогну наше пројекте и да учествују у свему ономе што значи добробит за влашку националну заједницу..




То што у овом времену додатно подгрева политичке тензије је нарушавање канонског устројства СПЦ од стране РПЦ.

Препустићемо део суштинског питања сестринским црквама а ми ћемо се осврнути на приземни и нама најбитнији део.
Одређена промена у религијском животу нације није само канонско питање црквених власти. То питање је осетљиво и по томе што се свеприсутни обичајни садржај једног народа одвија кроз периодику прописану и у вековној вези са црквеним празничним календаром. Као и сви други народи, Власи су стицајем околноси током минулих векова своју обичајност везали за календарску периодику Српске православне цркве будући да је препознају као своју тековину, проистеклу из Константинопољске Цркве. Није питање да ли се у свом расуђивању постављамо као верници или не, али остаје чињеницом да се канонска правила „цркве домаћина“ морају кроз одговарајућу процедуру од почетка до краја испоштовати.




На основама доступних научних сазнања Власи такође налазе основу за заузета опредељења.

Историјска је чињеница да је романски говор «романеште» настао од вулгаролатинског балканског латинитета којег су користили балкански народи Трачани, Илири, Келти (Абри, Албани, Амантини, Андизети, Ардијани, Ардијејци, Атитани, Аутаријати, Бреуци, Глиндиони, Граби, Далмати, Даорси, Дасарети, Дезитијати, Деремисти, Дерентини, Деури, Диндари, Дитиони, Доклеати, Енхелејци, Колатијани, Лабеати, Мезеји (Мези), Мелокумани, Молоси (Морлоци), Наранси, Осеријати, Партини, Пелигни, Пенести, Пеонци, Пикенти, Пирусти, Плереји, Педикули, Салентини, Сардеати (Сардети, Сардити), Селетани, Сесарети, Скиртони, Тауланти, Хаонци, Хепидонци… С обзиром да је и грчки језик био знатно распрострањен, већина народа на Балкану је и у том периоду била билингвална. Тако оформљен језик од другог до шестог века (после Хуна), говор старих балканских Влаха, бива ширен и прихватан на читавом романизованом простору, а такође и од ондашње Дакије. Тај тада јединствени језик се и даље мењао кретањем и умножавањем народа преко свих, још тада, границама омеђених простора новостворених држава. Дакле многоструко шире и од данашњег румунског простора и покренут и вођен са византијског простора где је Рим развио моћну управу која ће у облику Византије трајати и по распаду Западног Царства. Према томе, влашки језик не може бити дијалектом румунског књижевног језика већ једним делом основа, прајезик из кога је румунски језик настао. Самим настајањем румунског језика, влашки језик се с њим није стопио ни нестао, такође није ни једну једину „новостворену“ румунску реч примио у своје ткиво, што јасно говори да су влашки и румунски језик два језика једног лингвалног корпуса са изразитим особеностима.


Да не би смо остали дужни истини о Власима и влашком насупрот тенденцијама стварања бајковитих историја Румуна и румунског у историјском погледу прилажемо следећи одломкe и прилоге:


„Julius Caesar was convinced that the Volcae had originally been settled north-east of the Rhine, in what is now western and central Germany in the basin of the Weser River, for he mentioned the Volcae Tectosages as a Gaulish tribe which still remained in western Germany in his day (Gallic War 6.24):[2]
"And there was formerly a time when the Gauls excelled the Germans in prowess, and waged war on them offensively, and, on account of the great number of their people and the insufficiency of their land, sent colonies over the Rhine."
"Accordingly, the Volcae Tectosages, seized on those parts of Germany which are the most fruitful [and lie] around the Hercynian forest, (which, I perceive, was known by report to Eratosthenes and some other Greeks, and which they call Orcynia), and settled there. Which nation to this time retains its position in those settlements, and has a very high character for justice and military merit; now also they continue in the same scarcity, indigence, hardihood, as the Germans, and use the same food and dress; but their proximity to the Province and knowledge of commodities from countries beyond the sea supplies to the Gauls many things tending to luxury as well as civilization. Accustomed by degrees to be overmatched and worsted in many engagements, they do not now even compare themselves to the Germans in prowess."
Caesar related a tradition associating the Celtic tribe of the Volcae to the vast Hercynian forest, though they were more probably to be located in the eastern range of theMittelgebirge; yet, Volcae of his time were settled in Moravia, east of the Boii. Their apparent movement may indicate that the Volcae were newcomers to the region. Caesar's remark about the wealth of this region may have referred not only to agriculture but also to the mineral deposits there, while the renown attributed to the Volcae "in peace and in war" resulted from their metallurgical skills and the quality of their weapons, both attracting the attention of their northern neighbors.[3] Together with the Boii in the upper basin of the Elbe river to the west and the Cotini in Slovakia to the east, this area of Celtic settlement in oppida led to the exploitation of natural resources on a grand scale and the concentration of skilled craftsmen under the patronage of strong and wealthy chieftains. This culture flourished from the mid second to the mid-first century BCE, until it buckled under the combined pressure of the Germans from the North and the Dacians from the East.
Allowance must be made for Julius Caesar's usual equation of primitive poverty with admirable hardihood and military prowess and his connection of luxurious imports and the proximity of "civilization", meaning his own, with softness and decadence. In fact, long-established trading connections furnished Gaulish elites with Baltic amber and Greek and Etruscan wares.
Caesar took it as a given that the Celts in the Hercynian Forest were emigrant settlers from Gaul who had "seized" the land, but modern archeology identifies the region as part of the La Tène homeland. As Henry Howarth noted a century ago,[4] "The Tectosages reported by Caesar as still being around the Hercynian forest were in fact living in the old homes of their race, whence a portion of them set out on their great expedition against Greece, and eventually settled in Galatia, in Asia Minor, where one of the tribes was called Tectosages."

Дакле, Власи и Румуни нису ни изблиза једно у изворном историјском виђењу.

Јулије Цезар је био убеђен да су се Волкае првобитно били населили североисточно од Рајне, где је сада западна и централна Немачка, у сливу реке Везер, јер он је поменуо галско племе Волкае Тектосагес које је и даље остало у деловима данашње западне Немачке, (из нашег времена). (галски рат 6.24) : [2]
"И у ранија времена су се Гали истицали над Германима у јунаштву, ратовали су против њих офанзивно, а све због великог броја свог људства и потреба за колонијама преко Рајне".
"Сходно томе, Волкае Тектосагес (из рајнског басена), заузевши простор преко пута Германа који је обухватао најплоднију земљу око Херциниан шуме, ( који бејаше познат по извештају Ератостена и неких других Грка, а које они називају Орциниа) , и настанио се народ који је задржао своју позицију у тим насељима, и који је веома карактеран за правду и војне врлине; Они сада настављају да ту живе у оскудици, немаштини, једнако смело као Германи, и користите исте намирнице и одећу, али је њихова процена провинције и познавање робе произведене у земаљама ван морских путева допремана код Гала као роба која је имала тенденцију луксуза. Навикаван постепено да се буду ненадмашни у многим ангажманима са чешљаном вуном. Данас не чинећи ништа, сем поредећи себе са Германима у јунаштву. "
Цезар надмашује традицију окупљања келтског племена Волкае у огромној шуми Херциниан, иако је било више вероватно да се то организовало у источном опсегу „Миттелгебирге“ (средњег планинског масива), ипак, Волкае свог времена били насељени у Моравској, источно од Волова. То очигледно њихово кретање може Волкае сврстати као придошлице у региону. Цезарове примедбе о богатству овог региона можда поручују да овај регион није само богат од пољопривреде, него и од минералних сировина, а познати приписују Волкае "у миру и рату", резултирала њиховиим познавањем металургије, вештином и квалитетом израде свог наоружања, како привлачењем пажње својих северних суседа . [3] Крчећи шуме воловима у горњем сливу реке Елбе на западу и Котен у Словачкој на истоку стварали су пространа подручја, ово подручје келтског насеља у облику опидиума заснованог на експлоатацији природних ресурса на великој површини и концентрација квалификованих занатлија под управом јаког и богатог старешине. Ова култура је цветала од средине другог до средине првог века пне, док се свезао појас под комбинованим притиском Германа са севера и Дачана са Истока.
Исправка мора бити направљена у уобичајеној примитивној једначини Јулија Цезара у којој је с једне стране сиромаштво задивљујуће храбрости и јунаштва војне силе и са друге стране његове луксузних увоза и близина „цивилизације“, што би било равно лаганој декаденцији. У ствари, трајно успостављене трговинске везе са балтичким ћилибаром галска елита и помодни део света у тражњи галске, грчке и етрурске робе је био добро повезан.
Цезар је прихватио Келте с обзиром на то да су у Херциниан шуми били су имигранти досељеници из Галије који су "запленили" земљу, али модерна археологија идентификује регион као део Ла Тене домовине. Као што је Хенри Ховарт приметио пре века, [4] " Тектосагес су дали до знања Цезару, како су живели око Херциниан шуме, у ствари, живе у старим кућама које су изградили сами, одакле је део њих кренуо на своје велике експедиције против Грчке, и на крају настанили у Галатији, у Малој Азији, где је један од племена зове Тектосагес... "

Приручни, брзи превод с енглеског за потребе разумевања: Ч. Радукановић /Понудите боља решења./

У осамдесет књига историје Рима ни помена о Румунима које поједини „писци“ историја помињу у својим делима.

Istorija Rima u 80 knjiga
I
Primordia Romae Aeneas Lavinium et Albam Longam. Romulus fundat Romam. Numae.
II
Regnorum Tullus Hostilius Ancus Marcius, Tarquinius Priscus, Servius Tullius, Tarquinius Superbus. Brutus de Lucretiae stupro, et Tarquinios exactos.
III
Brutus Valerius Publicola et initium publicae. (Valde mutilatam)
IV
Porsenna fit Romae socium. Gravis dissensio inter patres et plebem, plerumque super debitis, minatur Romae superessendam. Dictaturae conditio. Auentinum secessionem plebis. Tribuni plebis primum.
V
Bellum cum Vulscis. Coriolanus insidias Roma salvi matrem suam. Patres ac plebem certamen intestina et bella per luxuriam unius Etruscis Aequos et Sabinos. Leges duodecim tabularum.
VI
Tribunus et censorium officia constarent. Bellum Etruscum cum Veienti. Dictator Camillus triumphat. Description Romani triumpho. Bellum cum Faliscorum.
VII
Bellum cum Gallorum. Capitolium obsidebat Samariam. M. Capitolinus attentat accipere potentia: ipse diminuenda et occidi. Camillus dictator pro pluribus terminis. Fabula Lacus Curtius. Bellum cum Latinis. Asperitas Manlius Torquatus.
VIII
Bella cum Samnites et cum Capua. Tollitur debita tribuni plebis.
IX
Tarentino bello Pyrrhi regis Epirotarum: In primo gradu sunt bona.
X
Vincere Tarentinae Pyrrhus. Volsiniis Romanorum conatus interveniendi in interiori parte nobilium.
XI
Primum bellum Punicum, maxime in Siciliam insulasque pugnavit. Duillio aedificat Roma prima classis. Virtus et honestas regulus Carthaginiensesque obses.
XII
Victor primo Punico bello Romani. BELLA GALLICA, Faliscos Liguribus Corsica et Sardinia. Roma intervenit in Greek negotiis.
XIII
Belli Punici secundi ortum: Saguntini in Hispania Carthaginienses Galli sese coniungant petere.
XIV
Secundi belli Punici: adversarumque. Fabius Maximus, dictator crearetur, ratio passiva, ut volet conteret hostem cunctator unde et nomen accipit (CESSATOR).
XV
Bello Punico secundo, quae Cannensi calamitate. Romanis feliciter obsidere Syracusas. Mortem Archimedes. Roma expugnationesque Capua: a conversio-puncto.
XVI
Secundi belli Punici: Scipionis prospera bella in Hispania.
XVII
Argen Scipio Masinissa recipit socium, aquilo Africa bellum in Africam una ferant. Carthaginiensibus victus est.
XVIII
Secundum Punicum bellum cum Philippo rege Macedonum. Carthaginienses resuscites Gallis Roma alter ab latere. Proelium Cynoscephalae. Philippus victus est. Cato: eius mile in legibus sumptuariis, eius coutuntur Hispania.
XIX
Roma fit ulterius involventur in Graecia. Cum Antiocho bellum. Mortem Hannibal, exul in Bithynia.
XX
Bellum contra Perseo essent. Coutuntur Rhodum, Cappadocia, Ægypti. Bello gerendo contra Dalmatiam.
XXI
Tertium Punicum bellum. Bellum contra Corinthi. Finis totius et victoriam Romanis. Carthaginem et Corinthum corrumpetur.
XXII XXIX
(Valde mutilatam) Wars in Hispania: rebellione Viriathus. In concionibus Ti. In Bacchanalia scandalum. Bellorum contra Cimbris et Marsos.
XXX XXXV
(Valde mutilatam) Mithridaticum Wars. Bello Civili Marius et Cinna et proscriptiones.
XXXVI
Bellum Mithridaticum et Armenios militias. Pompeius praedonum praeponeretis.
XXXVII
Pompei Magni implenda Mithridatico, habe bellum Asiaticum Hiberis adiunctio Syria et Foenice. Primo Triumviratus (Crassus, Caesar, et Pompeius).
XXXVIII
Julius Caesar primum consulatus. Exilium Cicero. Caesare contra Helvetiorum.
XXXIX
Gallici belli continuatus. Caesar Cruces in Brittaniam. Ptolemaeus expulsus Aegypto restituit.
XL
Gallici belli continuatus. Caesar Cruces in Britanniam denuo. It Crassus bellum Parthis victus occiditur. Clodium et Milonis. Abruptionis inter Caesaris et Pompeii initio.
XLI
Caesar occurrat Rubico: civile bellum. Caesaris in Hispania bellum. Caesarem in Macedonia Dyrrachium proelio, acie Pharsalica victus in Pompeii.
XLII
Pompeius fugit in Aegyptum et moritur ibi. Caesar in Aegypto. Honores decrevere ad Caesarem in Roma. Caesar, et Cleopatra.
XLIII
Caesar cladibus Scipio et vincit Numidiae. Suicidium de Catone Uticensi. Caesaris triumphos in Urbe celebrabatur. Ground fracti pro Forum of Caesar. Calendarium Iulianum reform. Caesar cladibus Cn in Hispania.
XLIV
Caesar: personalitatem cultum ducit neci eius. Funere rapta sui.
XLV
Characterem Julius Caesar fratris filius et heres Octaviano. Secundo Triumviratus (Octaviani, Antonius, Lepidus). Abruptionis inter Octavianus Augustus et Antonium. Cicero contra Antonium.
XLVI
Octaviano Antonium superat Mutinae parta erat. Tertio Triumviratus (Octaviani, Antonius, Lepidus iterum).
XLVII
Proscriptiones sub Tertio Triumviratus. Bellum Philippi Brutus Crassum vicit.
XLVIII
More implexa necessitudines sub Tertio Triumviratus. Octauianus et Antonius facere ineantur conventiones cum Sextus Pompeius vertite super eum et vincere.
XLIX
Octaviano cladibus Sextus Pompeius et purgat Lepido. Bellum adversus Parthos vicit quam Antonius. Octaviano vincit Pannonia. Roma acquirit Mauretaniam.
L
Toque duobus tantum relictus, mutua Octavianus Antoniusque, victi haec summa Actiacum bellum.
LI
Cleopatrae et Antonii. Suicidium de Antonio. Octaviano vincit Ægypti. Octaviano celebrat triumphos in Roma. M. Crassus vincit Moesico celeraret.
LII
Octaviano praeparat fieri solus imperium Romae.
LIII
Octavii, ad scietur postea sicut Augustus, publice fit solus regnabat Roma: initium imperialis period. Organizatio provincialis administrationis. Munus Augusti amicus Agrippae temeraverat. Major adipiscing elit Romae templum Apollinis in Palatio dedicatum et Saepta, Pantheon, basilicam Neptuni, de thermis Agrippae. Bella in Zephyrus Hispania et Arabia. Galatia cadit ad Romanos.
LIV
Augustus pergit consolidant virtutis eius. Raetia porrigit imperii Romani, Noricum, Alpium maritimarum et Teutonicum.
LV
Mortem Drusi. Septum dedicationem Liviae Agrippae campo in Diribitorium, ad Martis locauerunt. Tiberius refugit, Rhodius. L. et C. Caesarem Augustum haeredem naturalem et moriuntur. Influxui Augusti uxor Livia. Institutione calonibus custodes (vigiles).
LVI
Quo confirmat populum qui incrementum praemiis Augusti liberis, qui minus et qui non nubunt poenam. Tribus legionibus perdidit in Germaniae clades Varus. Porticus Livia dedicavit aedem Concordiae. Mortem Augusti funere.
LVII
Tiberius fit imperator. Moribus. Cappadocia fit Romanus est. Mortes Drusus et Germanicus Caesar.
LVIII
Et recedant Seiani clientes. Tiberius consolidat continuando potentia obstante rebellassent et scandala in familia eius.
LIX
Gaius Caesar fit imperator; universaliter notus ut Caligula. Suis excessibus.
LX
Claudius fit imperator et improuise euenire debet, magis, quam boni principis. Britannia victis.
LXI
Claudii regnant, continuatae. Claudius moritur, veneno ab uxore Agrippinae defensa erat. Nero fit imperator. Influxui imperialis libertini.
LXII
Agrippina gets eam comeuppance: Neronem huic mater, iuguletur. In Britannia, defectione Boudicca (Buduica in textu). Magni Ignis Romae. Domitius Corbulo vincit Armeniam. Neronis tutor Seneca machinatio evertam illum, sed inventa est coniuratio foras et Seneca cogitur mortem sibi consciscerent. Neronis excessibus et gratiosa praetentionibus.
LXIII
Neronis, continued: rebellio Vindicis, in Gallia, defectionem Iudaeorum deposuísti a Vespasiano. Nero subversa est et occiditur. Brevis regnat Galbae et Othone.
LXIV
Hos sub Vitellio civili consumitur.
LXV
Vespasianus fit imperator. Tito filio expugnationesque Jerusalem et destruit templum. Vespasianus subiugetur Ægypti. Aedificatum templum Iouis Capitolini post exustionem.
LXVI
Morte Vespasiani imperatoris Titi fit duobus annis. Eruptionem Vesuvius sepelissent Pompeii. Maior ignis in Roma. Titus characterem.
LXVII
Regno ac character Domitiani, notorie paranoid ac immanes.
LXVIII
Hos sub Nerva, Trajano regnante iam tunc qui probus probatur (ut ceteri Dio). Dacus Wars finem in subjugatio Dacia. Modestius prospera bella in Armeniam et Parthos existeret. Maior terraemotus in Antiochiam. Ab infelici obsidione Hatra. Traianus moritur incertae causis.
LXIX
Traiani adoptivam filius Hadrianus succedit in thronum. Illius mores et utilitates. Antinous. Finalis defectionem Iudaeorum et destructionem in Judaeam. Hadriani protracta ultima valitudine et mortis.
LXX
Sub Antonino Pio. (Valde mutilatam)
LXXI
Marcus Aurelius fit imperator. Bellum contra Vologaesus in Armenia. Romanus pons structurae facendum. (Valde mutilatam)
LXXII
Bellorum contra Marcomans et Iazyges. Defectionem Cassius in Syria desinit in Cassi mortem. Antoninus Verus Aureli.
LXXIII
Sub Marco Aurelio filius COMMODUS: fama excessus. Hic quoque historicos conueniat,: ignaviae, narcissism, luxuria, crudelitas. Eius gladiatorium praetentionibus. Necis.
LXXIV
Hos regnum Pertinaci moribus. Necis. Imperium auctioned off per ex praetorio ad dives valde et viri stulti: Didius Iulianus regni eius, etiam breviori sermone, et necis.
LXXV
Septimius Severus pugnat ad regnum. Moribus. Ponit praecipiebam tumultum propter Pescennius Niger. Prosperum obsidione Byzantii.
LXXVI
Severus cladibus adhuc alia captatrix ad solium: Albinum. Bellum in Caledonia, et secundus obsidione Hatra in Mesopotamia: nec maxime prosperitas. Vi Plautianus praefectus urbis.
LXXVII
Eruptio Vesuvius. Ruinam Plautianus. Latronem BULLA exterreat et central Italia. Severus stipendiis personaliter Caledonia et moritur, ad Eburacum in Cisalpina Britanniam.
LXXVIII
Caracalla imperator, crudelitatem morum bello Alexandrino exitium.
LXXIX
Caracalla scriptor expeditione Parthica, quibus temporibus Macrinus rebellassent, occidit Caracalla, et captet potentia. Macrinus imperitante versaretur cum civile bellum. Victus est a Syro quodam familiae ut, ponit unum de pulli eius sodalium ex solio: Heliogabalus.
LXXX
Heliogabalus (Heliogabalus): illius mores et excessibus, plerumque sexualem. Victus est et occisus et fugit Alexander Severus sedem.





Чешка књига о влашком праву
др. Петар Скок

… Аутор спомиње на стр. 6.-9. ријеч Влах и као ознаку припадника православне цркве код Хрвата. Не донаша свога мишљења, како је дошло на први мах веома чудне деноминације, него му се чини, да ваља прихватити, маџарскога учењака Ретхи-а, који је такође изнио једну теорију о постанку румуњскога народа. С правом би аутор могао забацити Ретхијево мишљење. Ретхи наиме мније овако:
Будући да су се Бизантинци сами назвали Романи, а Славени су Романе уопће звали према њемачком узору Власима, онда су тај израз ради сличности пренели и на Бизантинце и на све, који су исте вере. Но, аутор на стр. 8. одмах исправно истиче да су Влах и Грк у конфесионалном погледу постали синоними далеко касније, него што мисли Ретхи, који ово хоће да потврди на основу папинске листине из г. 1202.-4. Ови синоними потјечу истом из добе турске окупације, како ће се ниже видјети из онога времена, када сe на идентификацију Романос = Власи не може ни помишљати. Тумачење Ретхијево је један анахронизам.
Ова је чудна деноминација дала повода великој конфузији. Тражили су се Румуњи и ондје, где их нема и не може бити.



Могу ли се у историјском и језичком смислу поставити јасне границе између терминолошког значења, односно, појмовног одређења влашког и румунског језика и бића?

„ Zajedničke imenice, pridevi, brojevi, glagoli sa pridodatim neakcentovanim sufiksima u pojmovnim kontekstima derivata
koji u jednini zadržavaju neakcentovane sufikse


Zajednička imenica + sufiks → unutrašnji / spoljašnji ≡ objašnjenje
određenog oblika značenski manifestujući
množine sadržaji segment

văndalji + je (ja) → văndăljije (ja) ≡ Pojedinosti koje iznutra čine sadržaj vandalstva.
văndalji + mje (mja) → văndăljimje (mja) ≡ Spoljašnji segmenti, mesta na kojima postoje tragovi koji oslikavaju vandalisanje.
njepocî + je (ja) → njepocîje (ja) ≡ Unutrašnji odnos i prirodna veza koja čini pojam.
njepocî + mje (mja) → njepocîmje (mja) ≡ Spoljašnja manifestacija čina nepotizam u vezi konkretnog slučaja i mesta.
krojitorji + je (ja) → kroitorije (ja) ≡ Prepoznata unutrašnjost u kojoj se obavlja određeni zanat,
krojitorji + mje (mja) → kroitorimje (mja) ≡ Sve pojedinosti koje čine bit krojačkog zanata.
ortači + je (ja) → ortăčije (ja) ≡ Unutrašnje veze, odnosi, funkcije i relacije društva.
ortači + mje (mja) → ortăčimje (mja) ≡ Pojedinosti koje izdvajaju konkretni ortakluk.
uručunji + je (ja) → uručunjije (ja) ≡ Unutrašnji sadržaj osmišljen i utkan u obredni segment.
uručunji + mje → uručunjimje (mja) ≡ Manifestacija zlodela na pojedinom primeru.
sărači + je (ja) → sărăčije (ja) ≡ Stanje iznutra izazvano materijalnom oskudicom.
sărači + mje → sărăčimje (mja) ≡ Spoljni znaci koji upućuju na oskudicu u nekom regionu ili slučaju.
vrjenječi + je (ja) → vrjenječije (ja) ≡ Unutrašnji činioci koji oformljuju podrazumevanu vrlinu.
vrjenječi + mje → vrjenječimje ≡ Spoljašnji konkretni oblik manifestacije vrednoće.
adînči + je → adînčije ≡
adînči + mje → adînčimje ≡
unji + je (ja) → unjije ≡
unji + mje → unjimje ≡
(în)bogacî + je (ja) → (în)bogăcîje (ja) ≡
bogacî + mje → (în)bogăcîmje ≡

Šta zaključujemo posmatranjem derivata zajedničkih imenica, prideva i glagolskih osnova u vlaškom jeziku?



Влашки језик је битно другачији од онога што желе приказати протагонисти увођења румунског књижевног језика у школе и институције за Влахе. Власи који су до наших дана били свесни својих потреба и држали до коришћења свог језика без иједног института и институција, могу да дају допринос ревитализацији влашког језика пошто је лексичка основа у врло добром стању. Од те основе уколико се жели, може се изградити савремени влашки језик. Назив тог језика није несрећан неологизам, као што би неки међу нама хтели да представе, већ изворни термин који постоји као паралелан термин у свим језицима. Друга је прича назив румунског језика и назив румунског народа, неологизмом из 19. века „Român“, врло детаљно Василе Арвинте у свом делу „Român, românesc, România, studiu filologic”, даје простора највећим лингвистима, указујући на актуелни назив у лингвистичком смислу као недовољно промишљено и акценатски лоше дато решење по француском моделу (аутор Ј. А. Vaillant). У истом делу се налазе и врло одређено дата историјска разграничења роман ромйн – румйн што Цара румйнеаскă као творевину и у семантичком смислу одваја од Романие или Византије. Чак је и истакнути песник М. Еминеску, који је у том периоду живео, заобишао назив „Român“ у делу „Rugăciunea unui Dac”. Нико не може данас да замисли поменуто дело под називом „Rugăciunea unui Român”, но верујем да ће се ускоро промотери играња старим и њима страним називима потрудити да додају /Român изграђујући чуда од науке и на том примеру. Према томе, ми као Власи, у времену у коме живимо немамо ни историјских, ни географских, ни национално или верски „подгреваних“ разлога за прихватање туђинског именитеља за било шта, а што припада нама и о чему можемо само ми да одлучимо. Тиме ми не би смо имали ни потребе ни разлога да мењамо изсторију и покрштавамо околне претке и садашње народе.

Цитат из „ROMÂN, ROMÂNESC, ROMÂNIA – studiu filifogic” Vasile Arvinte

„Rumunski i strani lingvisti o postanku i značenju naziva „Romănie”

Najveći broj lingvista koji su se u bilo kom smislu izrazili po osnovu porekla naziva România slažu se da je ona jedna relativno skorašnja tvorevina, datirajuća od 19. veka. Jedni su podržali da imamo posla sa jednom internom kreacijom, na terminu rumunskog jezika, sa (osnovom reči) + ie, drugi su u novom nazivu videli jedan neologizam, jednu pozajmicu iz francuskog. U oba slučaja se konstatuju, još, oskudnost proba, tako da su predložena objašnjenja neodgovarajuća.
Zuzevši se, u prošlosti, vlastitom imenicom România, S. Puskariu, je sufix -ie, prepoznao kao nešto što daje značenje nečemu što se odvija iznutra, bez teškoća, jedan derivat osnove român + sufiks – ie, (određen – ia). Sufiks –ie, otkriva autoru, služi, između ostalog, formiranju zajedničkih imenica od etničkih imena. Kao primere daje reči: ungurie i ungurime, nastale od celovite reči „ungur”. Iz izvoda na (celovita reč) + (sufiks–ime), koji su dosegli da imenuju jedan geografski koncept, S. Puscariu pominje „ În Secuime” – mesto rezervisano za Secui”, izveden od zajedničke imenice „secui”. Zadržaćemo, zbog diskusije koja sledi, preciziranje autora da, razumevanje derivata sa sufiksom -ie je skliznuo sa smisla „zemlja” na značenje „jezika govorenog u dotičnoj zemlji”. Potvrda je data u primerima: românie → limba românească, sîrbie → limba sîrbească, slovenie → limba slavă. Kao ime države Rumunija datira jedva iz 19. veka, u vremenu kada je naziv românie potvrđen još iz 17. veka, ne vidimo kako ovaj zadnji može da bude ispred prednjeg, kroz jedno „iskliznuće” (iščašenje) smisla. Obrnuta situacija je u stvarnosti.
Jedno slično gledište Puškarijevom srećemo i kod Elene Slave. Na str 167. autorka piše: „Od imena zemlje se je stiglo do naziva za jezik govoren u jednoj zemlji: finski (fincie), grčki (grecie), rumunski (românie), srpski (sârbie)”. Sudeći na osnovu gore prizvanih primera i Miron Costin, fenomen je mogao da bude smešten u drugu polovinu 17. veka. Takođe tamo autorka vidi da izvedene reči vrsta gore datih „ su skoro sasvim nestale u sledećem veku.“ Dokumenti iz oblasti jezika 18. i 19. veka pokušavaju, nasuprot toj činjenici, da brojnost potvrđivanja jeste u porastu, kulminirajuća tačka je dostignuta u prvoj polovini 19. veka. Posmatranjem derivata reči koje označavaju „jezik naroda prikazan korenom reči“, one ne nailaze iz imena zemalja, ili iz izgleda (lika) etničkog imena, kao što ćemo dokazati kasnije.
Nedostatak jednog objašnjenja, koliko god uopštenog, o procesu prelaska sa zajedničke imenice „ românie” u vlastitu imenicu România, bilo je predloženo kao značenje, iako je u stvari tačno, da ne bi bilo prihvatljivo od drugih istraživača. Posle pojave studije S.Puskariu, A. Filipide, osvrčući se na novi naziv România, ističe da je on neologizam. Šire posmatrano i bez ekvivalenta izražava se kroz etimologiju francuskog jezika Iorgu Iordana. On precizira da naziv România „prvi put se pojavljuje u delu La Romanie, Periz, 1844, čiji autor , J. A. Vaillant, živeći dugi niz godina u Bukureštu, radeći kao profesor francuskog jezika u gimnaziji Sv. Sava, gde je kao učenike imao Balčeskua i buduće čelnike revolucionarnog pokreta 1848. god. „Možemo biti sigurni, proizilazi iz nastavka (pomenutog I.I.) autora da România ima pravu početnu tačku u francuskom Romanie.”Pomenute su, zatim, varijante Rumânia i România korišćene u dvema brošurama izdatim u Parizu od „udruženja studenata Rumuna” u godinama 1846, - 1848. Diskusija o modernom imenu države je postupno vođena u jednoj seriji referisanih razmatranja o imenima zemalja na budućem rumunskom jeziku, posebno onih koje bi se završavale sa sufiksom –ia. Anglia, Bulgaria, Italia, Norvegia, Suedia itd. Iorga Iordan primećuje da, za razliku od pomenutih, naziv România nosi naglasak na sufiksu, bolje rečeno na vokalu „i” sufiksa „ia” . Sličnost sa fr. Romanie je evidentna; ovo je zasigurno bio odlučujući argumenat prihvatanja na osnovu francuskog značenja. „

Preveo s rumunskog Č. Radukanović /cenzurisano i odobreno od dr. N. Geland/

Jaсно је, ваљда, зашто Власи нису Румуни. Дакле, Власи морају да следе свој пут и остварују своје интересе.